Искра, технолођија

Са­ша Др. Ђу­ро­вић*

Гле­дам СП у фуд­ба­лу, ви­ше на Аре­ни не­го на РТЦГ-у, осим кад пре­но­си онај Шо­фра­нац, ко­ји је по­нај­бо­љи у тој сфе­ри, го­то­во као Аца Ин­фор­ма­ци­ја. Али се Аца не хва­та по­ли­ти­ке, па­мет­но. Елем, на­ви­јам за Бра­зил, јер ми је бли­ска ле­по­та, па и фуд­бал­ска, мај­стор­ство. Сам­ба, рум­ба, ча-ча-ча! Мно­ги су се тог уби­ја­ња фуд­бал­ске ле­по­те се­ти­ли тек кад су ви­де­ли ку­ка­вич­ки Ар­се­нал про­тив ПСГ-а. Но, од­гле­дах на јав­ном сер­ви­су Ка­тар и Швај­цар­ску, игра Шви­ца си­гу­ри­ца, али ста­ви им га Ка­тар у са­мом фи­ни­шу. Ако, та­ко тре­ба. Не­ма до­бит­ка без ри­зи­ка, и у фуд­ба­лу и ’на­ко. За­то на­ви­јам и за Зе­ле­норт­ска Остр­ва. А Шви­ца од­ра­ђи­ва­ла, ско­ро ко Ар­се­нал оно­мад. А он­да ре­кла­ме, а ре­кла­ма.. ка­та­стро­фа. Па­зи са­мо. Онај Ми­ћа­но­вић глу­ми тат­ка у ре­кла­ми за не­ку мо­бил­ну мре­жу. Се­ди он на пла­жи са кћер­ком, а про­ла­зи не­ко мом­че док тат­ко пи­љи у та­блет. Е, сад, тат­ко јој ка­же, по­ка­зу­ју­ћи на та­блет: „Искра, ви­ди ово­га.” Уз­гред, Искра, ста­ро цр­но­гор­ско име, Искра Крањ, Искра Ча­чак, од­го­ва­ра: „Ви­дим, та­та, ви­дим”, док гле­да у ђу­ве­ги­ју са пла­же. „Шта ра­диш то?”, упи­та је тат­ко. „Ма, ло­вим сиг­нал.” „Ма сиг­нал је вр­хун­ски”, про­го­ва­ра тат­ко, ко­ји па­мет уло­вио ни­је не­го и да­ље пи­љи у та­блет, а мла­ђа­на Искра од­го­ва­ра: „Ме­ни је ов­дје ма­ло бо­љи.”, док гле­да у дил­бе­ра ко­ји про­ла­зи по­ред њих. Док га уси­са­ва, тра­жи, ко сиг­нал... По­гле­дом уси­са­ва, ско­ро као уси­си­вач „Искра Ча­чак”. По­сле се­де све тро­је за­јед­но и та­ко... сму­ва­ли се њих дво­је. Тат­ко и да­ље пи­љи у та­блет. Ма ле­по­та јед­на! Еду­ка­ци­ја. Но­ве „вред­но­сти”! Мла­ђа­на Искра ла­же тат­ка, а то је та­ко ру­жно, пи­љи у ђу­ве­ги­ју док му го­во­ри да гле­да у прав­цу у ко­јем тат­ко оче­ку­је, а тат­ко та­ко бу­да­ласт, за­гле­дан у та­блет, па то и не ви­ди. По­ру­ка је сле­де­ћа. Тат­ко­ва Искра је ла­жљи­ва и пре­вр­тљи­ва, ла­же тат­ка, ма не треп­не, а тат­ко је бу­да­ла! Јер од та­бле­та не ви­ди ствар­ност, од­но­сно да се ма­ла искра „за­фр­ка­ва” с њим и ње­го­вим ауто­ри­те­том ко­јег не­ма и та­ко му про­мак­не мно­го то­га. Раз­вој де­те­тов, а не­ком и цео жи­вот. Ма пре­ле­по! Со­ци­о­ло­ги­ја! По­ро­ди­ца као основ­на ће­ли­ја дру­штва! Са­мо искре­но, искре­ноо, ооооооо! И опет, у фи­нал­ном ка­дру су све тро­је, на­сме­ја­ни, ле­по здру­же­ни, баш она­ко ка­ко за­по­ве­да­ју је­вроп­ске тен­ден­ци­је. Тат­ко и да­ље пи­љи у та­блет. Тех­но­ло­о­о­ђи­ја!

*Пи­сац

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек уређивачку политику листа