Три бејрутска трга

Од нашег специјалног извештача
Бејрут, 17. августа – Мухамед Аминова џамија у центру Бејрута чува под сводовима једнодневну причу о покушају Либана да се ослободи секташког ривалства својих 17 различитих верских и етничких заједница.

У још недовршеној џамији плавичастих кубета, четири елегантна минарета и богатства по угледу на земље Залива, биће сахрањен Рафик Харири, бивши либански премијер убијен у спектакуларном атентату фебруара 2005.

Џамија коју је милионер Харири финансирао новцем зарађеним у Саудијској Арабији, већ током изградње постала је фокус секташке тензије у земљи чији неписани споразум из далеке 1943. каже да председник мора да буде католик маронит, премијер муслиман сунит а председник парламента муслиман шиит.

Џамија уз цркву

Сунитска богомоља од порозног камена светлог окера подигнута је у суседству маронитске катедрале светог Жоржа – што је узнемирило антиохијског патријарха и следбенике ове цркве која је као секта настала у Сирији а у 12. веку прихватила католичанство.

Како Либанци свих вероисповести веома држе до сопствених верских симбола, маронити се плаше да ће растућа моћ ислама коју џамија представља и буквално засенити хришћанско окружење у којем је и катедрала светог Елија предивних стубова и лукова.

Страхују да ће – слично ономе што сам гледао по многим градовима Блиског истока – звучници из којих пет пута дневно са минарета грми мујезинов позив муслиманима на клањање надјачати оргуље и тихо мрмљање хришћанских молитви. Боје се нових омраза у земљи која се није ослободила кошмарних сећања на страхоте грађанског рата од 1975. до 1990. године.

Црквене власти нису криле незадовољство. "Кажемо да имају право да подигну џамију, али чему таква огромна џамија уз цркву?", питао је маронитски бискуп Библоса Бешара Раи. "То је питање осетљивости и обостраног уважавања."

Величанствена Хариријева сахрана је зачас одагнала суморна пророчанства из светог Жоржа. Убијени премијер је могао да буде оптуживан да је четири милиона Либанаца задужио за 40 милијарди долара користећи позицију за лично богаћење, али муслимани, хришћани и Друзи збили су се на ђенази човека који је покушавао да Либан ослободи сиријског утицаја и војника, а Бејруту личним инвестицијама убрзано враћао сјај "Париза Блиског истока".

Док се куранско рецитовање преплитало са звуком звона са катедрале, Либан је присуствовао реткој манифестацији јединства која се више тицала опште осуде највећег политичког убиства од краја грађанског рата, а мање сагласности са Хариријевом политиком. Све је кратко трајало. Био је то тај један дан.

Шетам Тргом мученика. Огроман плато клизи ка мору. У средишту је стари споменик мученицима. Изрован је мецима рата који би Либанци да забораве, али то је тешко у земљи наслеђених дубоких подела и линија које се не прелазе. Бракови су искључиво црквени, а унакрсни су овде непожељни.

Дакле, 14. марта прошле године на овом тргу и Бурџу, његовој околини, окупили су се маронити, понешто Друза и сунита. Углавном из Бејрута, вестернизовани и богати. Младеж, прва генерација која је одрастала после грађанског рата.

Близу милион људи било је уверено да Либан доживљава неку своју нову зору. Најављивали су демократско буђење, тражили независност и прекид уплива Дамаска у либанске ствари и одлазак њихових војника.

Либан је био арапска и нада Запада који је Сиријце приморао на повлачење после 29 година. Револуција кедра, названа тако по дрвету са либанске заставе, пробудила је традиционално латаргичну средњу и вишу класу. Уместо да емигрирају, као што су то чинили много пута раније, одлучили су да остану.

Подељена земља

Нешто даље налази се Трг Ријад ел Солх. Памтим га као граничну линију хришћанских и муслиманских квартова из времена рата и лета које сам овде провео током израелске окупације Либана 1982. И данас носи ожиљке као упозорење сећању.

Ту су се, шест дана пре манифестације на Тргу мученика, окупили они који су захваљивали Сирији. Махом шиити, такође млади, са југа земље или јужних бејрутских предграђа, традиционалисти и сиромашни. Верници Хезболаха и идеје да њихов покрет није ништа мање аутентичан од Револуције кедра.

У време док се регион бавио клишеом "либанизације Ирака", Гасан Твеини, угледни либански коментатор и уредник престижног "Ан Нахара", упозоравао је да је већа брига опасност од "иракизације Либана".

Лидер Хезболаха шеик Хасан Насралах сматра да је једини у стању да се супротстави "иракизацији" и повеже два трга која на раздаљини од неких 300 метара деле два Либана. Други тако не мисле. После краткотрајне збијености под израелским бомбама, Либан се поново дели. По "мартовској линији": на присталице 8. марта и следбенике 14. марта.

Први су, утврдио сам обилазећи разрушени југ Бејрута, одлучни да ако треба и гину за Хезболаховог лидера. Други, као Фади, дивљи таксиста коме сам морао да се предам у недостатку других, кажу: "Док хезболаси не буду уништени нама нема мира."

Злокобно пророчанство које руши надања неких политичара и верских лидера да ће Либан из последњег од седам ратова које је имао за три деценије изаћи јачи и јединственији?

Опомена стиже са новог трга у близини. Плас де л’Етоал оивичен је новим и старим зградама хармоничних боја попут Мухамед Аминове џамије. Ротонда у средишту претворена је у изложбени простор: Авиони против деце. Потресни снимци најмлађих жртава тек прохујалог рата. Место и датум погибије.

Три бејрутска трга. Са једног од звоника спушта се звук лондонског Биг Бена. Са неког од удаљених минарета чује се глас мујезина. У Либану се због тих звукова 25 година ратовало.

Земља је и данас подељена. Шеик Насралах се, покушавајући да војни успех преточи у политички капитал, нуди да реорганизује Либан. Остатак Либана прижељкује снажну државу, али не ону која би се претворила у гарнизон шиитске војне дисциплине.

Ако покрети 8. и 14. март не пронађу неку чаробну формулу саживота, плашим се да ћу колекцији бејрутских тргова и њихових порука морати да додам још неки. Зато се надам да ова лепа земља себи више неће допустити да буде полигон туђих ратова јер из њих неће изаћи као јача држава, већ ће могуће престати да буде држава.