Пун живот са новим бубрегом

Милунка Пауновић из села Горња Горевница код Чачка, већ 22 године живи са трансплантираним бубрегом. Исто толико година, без обзира да ли сунце „пржи” са 34 степена, колико је било када смо са њом разговарали у Поликлиници Клиничког центра Србије, или зими, на минус 15 степени, долази на контролу код др Радмиле Благојевић–Лазић, начелнице Посттрансплантационе нефрологије Клиничког центра Србије.

– Нисам пропустила ниједну контролу – каже Милунка Пауновић која је бубрег добила од своје мајке, када је имала 34 године. Њена мајка, Ружица, је тада имала 53 године, а жива је и данас и у селу Остра код Мрчајеваца обавља све сеоске послове.

Милунка је у младости оболела од обостране упале бубрега. Болест је тињала.

– Две бебе сам изгубила у деветом месецу трудноће. Затим сам морала на дијализу, а после и на трансплантацију. Али, тачно три године после трансплантације бубрега родила сам здраву девојчицу, Ружицу. Ћерка носи име по мојој мајци, сада завршава трећи разред гимназије – каже Милунка.

Сама операција, по њеним речима, није била тешка. Сваки дан после трансплантације био јој је, каже, као нови живот. Још када је родила здраву девојчицу, њеној срећи није било краја: била је прва жена са трансплантираним бубрегом која се породила нормалним порођајем, а не царским резом.

 – Обављам све послове у кући, а на селу не може да се мирује и чека „на готове руке”. До скоро сам кречила, малала кућу. Спремам зимницу, славу… Посла увек има. Све могу да урадим, јер имам нови, поклоњени бубрег и не зависим од дијализе. Немам шећер, ни висок притисак, једино су због лекова трпеле кости, па имам остеопорозу. Некада сам много лекова морала сама да плаћам, сада их добијам на рецепт, врло мало докупљујем. То је сигурно јевтиније него хемодијализа – закључује Милунка Пауновић.

Наша саговорница каже да са интересовањем прати акцију „Продужи живот“ Министарства здравља којој се прикључила и „Политика” и да је подржава.

– Здрави људи некако тешко схватају колико је важно да се завештају органи. Када гледам ове акције, душа ме заболи када видим малишане како се боре са дијализом, како су немоћни, а родитељи не могу да им дају бубрег – каже Милунка.

Милијана Софранић из Коцељеве је нови бубрег добила 1. новембра 2007. године. На дијализи је била два месеца, а бубрег је добила од мајке. Има два сина, средњошколца.

– Имам три мушкарца у кући, па радим све послове, једино се трудим да не носим ништа тешко. Обављам све кућне послове, па чак и траву косим – каже четрдесетпетогодишња Милијана, којој су бубрези отказали због високог притиска и стреса изазваног породичном трагедијом у којој је страдало шестогодишње дете, а она је тада била трудна са млађим сином. Лекари су скоро три године проблеме са бубрезима објашњавали стресом, притисак је био већи од 200 mmHg, али најзад озбиљна испитивања су указала да бубрезима прети потпуно отказивање.

– Мајка је дошла, показало се да постоји подударност. Дала ми је бубрег када је имала 63 године. Ево, хвала богу, и она је добро данас. Са једним бубрегом послује по кући и меси хлеб – прича Милијана Софранић.

Стева Зарић из Кикинде је нови бубрег добио 1993. године, када је имао 15 година, а данас је тридесетједногодишњак.

– Бубрег ми је дао тата. Рођен сам са бубрежном маном. У деветој години сам кренуо на дијализу, прво на Дечјој клиници у Тиршовој, па сам прешао у Кикинду, где сам још четири године био на дијализи. Те 1993. године у болници је била тешка ситуација. Није буквално било ни завоја. Ишао сам са оцем и у Загреб и у Аустрију на испитивање – прича Стева, који данас на контролу долази на сваких шест недеља.

Ради као секретар Друштва за дечју и церебралну парализу, а каже да се због свог детињства и живота какав је прошао посветио раду са особама са посебним потребама.

– Драго ми што је покренута кампања „Продужи живот” и што се сада више прича о трансплантацији органа. Нешто се мења на боље. Људи треба да схвате да завештањем могу некоме да поклоне нови живот. Иако сам био дете, било ми је мучно да идем на дијализу и да путујем. Било је тешко и у школи, имао сам много изостанака. Трансплантацију су ми урадили кад сам био у седмом разреду, који сам због болести и операције поново полагао. Ипак, завршио сам средњу школу, зато и поручујем онима који чекају бубрег или неки други орган да буду јаки и да се не предају! – каже Стева Зарић.

Докторка Радмила Благојевић–Лазић која се годинама дружи са овим пацијентима каже да је срећна сваки пут када на контроли види да су они добро, али да би била много срећнија да су бубрези добијени од кадаверичног даваоца.

– Да не би само родитељи давали бубрег својој деци, важно је да изграђујемо свест о важности завештања органа. Такође много је битно да људи верују докторима, да верују да ће бубрег добити онај коме је заиста потребан и треба да размишљају да помогну другима – каже др Радмила Благојевић–Лазић.

На контролу у КЦС долази око 680 пацијената. На листи чекања за трансплантацију бубрега у Србији налази се између 650 и 1.000 пацијената.

Оливера Поповић