Класик меланхолије

Бранко Кичић га памти још из својих младих дана. Док као клинац убија време пред капијом куће у Македонској улици, „региструје” једну чудну особу: „Неки суви, ружни брадоња, са кукастим носом, у некој као војничкој униформи, стално је трчао кроз улицу, у једном па у другом правцу. После сам сазнао да је то редитељ који нема времена да хода него стално трчи. И носио је увек испод мишке векну хлеба, и чупкао је успут.”

Као што је дугим корацима премеравао улицу, Муци је, увериће се његов каснији пријатељ, својом мером мерио људе. Није скривао кога воли, а кога не воли. Та врста искључивости Кичићу се допадала. „Волео је Вермера. Као што је волео Партизан. Није признавао друге клубове. И волео је немачки фудбал.”

Мира Ступица не мисли да је Муци искључив зато што показује кога воли, кога не воли, кога цени, а кога не цени: „Његови односи са људима су јасни. Све је код њега јасно као дан.” Чак више него јасно, потврдиће Александар Лукић: „Не само да је отворено показивао да не уважава људе за које је сматрао да не вреде онолико колико они сами мисле о себи; није крио да некога не може да смисли.” Светозар Цветковић познаје мало људи који су, као Муци, могли свакоме у лице да кажу све што мисле. За Радмила Арменулића он је човек са вишком морала, искрен, без длаке на језику. 

И кћи Ива рано уочава ту црту очева карактера, али више воли младог Муција који је у изражавању наклоности „нежнији и суптилнији”. „Разумео је људске слабости, али их није лако праштао”, каже Небојша Брадић. – „Знао је да се посвети онима који су лежали у постељи немоћни,  као и онима који би се заплели у лавиринт своје сујете и мржње. Под једним условом: ако су имали дара.”

Муцијева слика у раму сећања није ни једноставна ни равна. Мешају се и сударају утисци, доживљаји су често противречни. Ни пријатељи нису сигурни да су на добром трагу када покушавају да извуку обрисе његовог психолошког портрета. Кћи мисли да потешкоћа долази отуда што њен отац није умео да се отвори: „То јесте био његов проблем. Кад би хтео нешто да каже о себи, почињао је да муца. Врло паметан човек, елоквентан, који уме да говори о свему и свачему, имао је психолошки проблем отварања. Скривао је своје слабости.”

Петар Краљ не мисли да Муци није волео да прича о себи зато што је био неповерљив него, вероватно, стога што није хтео да друге људе оптерећује својим интимама: „Просто је такав био. Сâм је хтео да се избори са својом интимом. Негде у себи је то сагоревао и варио.” Тек што би му се учинило да зна пуно о њему, Небојша Брадић би схватио да се вара: „Муци није човек који би се поверавао, он је тај коме су се поверавали. Имао је више лица, његове одбране биле су глумачки веште и редитељски чврсте, није их било лако срушити. Чини ми се да није успевао да спусти бедеме, чак и када је хтео.”

Осетљив, осећајан, нежан. Те речи би се вероватно најчешће нашле у Муцијевом споменару. „Јако осетљив”, каже Рената Улмански. – „Али, није давао да се то види. Није допуштао да се виде његове емоције, његове приватне муке. Од оних је људи који вас не пуштају потпуно до себе. И то је осећање неког достојанства. Ја сам то поштовала.” Душан Ковачевић га доживљава као „изузетно рањивог човека који се брани неком врстом привидне ароганције, цинизма, снаге”. Дејан Чавић би смео да тврди да је Муци био усамљен човек, „човек своје контемплације, своје бриге и своје усамљености.”

„Био је класичан пример меланхолика”, каже супруга Светлана Бојковић. – „Меланхолици тешко мењају агрегатно стање. Говорила сам му: ’Ти тешко мењаш агрегатно стање, тешко из једнога прелазиш у друго.’ Он, на пример, није волео да путује. Имао је отпор према путовањима: да се пребаци из тачке А у тачку Б. А када дође у тачку Б, уме да ужива. Толико се угнезди и припитоми на том месту да га мрзи да се враћа у тачку А. Не да га мрзи, туга му је да се враћа. Меланхолик је и по својој осетљивости. Туговао је за људима који су му били пријатељи, које је волео.”

Прилог Дејана Мијача скици за Муцијев портрет: „Пре свега, један озбиљан, замишљен и врло емотиван човек. Изнад свега – суптилан. Умео је и те како да се постиди. То сам одмах приметио. И то ми се код њега свиђало. Из тога је ишла цела његова деликатност и елеганција. Надвладавао је своју стидљивост иронијом, највише самоиронијом. Умео је неприметно и да пати. Видео сам да пати, да га нешто погађа, да га нешто боли. То се видело.” Да је умео да се постиди, рецимо кад га хвале, приметио је и Светозар Цветковић: „Али, стид је обично прикривао иронијом према свему што га окружује. Иронизира самог себе, понекад и друге, али никад са злонамерним подсмехом.”

Споља, остављао је утисак човека који не зна шта је туга, шта је мука, шта је патња. Властимир Стојиљковић би се заклео да га ама баш ништа не погађа: „За све године колико сам га познавао, ја о њему, заправо, нисам знао ништа. Никакве његове тегобе нису никада изишле на видело. Никад се није жалио. Просто смо мислили да је човек пелцован од болести које се зову сујета, лични прохтев, каријера. Ниси знао шта му се догађа.” Скривао је, колико год је могао, своје бриге, своју муку. Дејан Чавић то овако објашњава: „Имао је пипке према унутра. Гутао је, али није могао све да прогута.”

„Познавао сам га у мери у којој је он то хтео”, каже Душан Ковачевић. Кћи Ива види у оцу чудну комбинацију мекане, приморске или, ближе, бодулске, оточке природе и тврдог, ужичког „наслеђа”.

Скривен човек! Привидна ароганција, цинизам, подсмех, иронија, самоиронија, то су Муцијеви, показаће се јаки, механизми одбране од сопствене суптилности, осећајности, осетљивости, рањивости. Ако је умео да буде циник, цинизам није основна црта његовог хумора. Хумор му је, увериће се Огњенка Милићевић, увек болећиво људски. „Циник је био према онима који су хтели да буду нешто више него што јесу”, каже Александар Груден. – „Спуштао их је на земљу.” Тодор Лалицки подсећа да цинизам зна да буде јако повредљив ако није врхунски, а „Муцијев цинизам је био врхунски”. Бритке шале гађале су обично његове добре пријатеље. Суровости пак у шалама „пеглао” је својим шармом. Душан Радуловић примећује још нешто: „Није подносио људе који ’смарају’. Није трпео набеђене величине. Није трпео превртаче у животу.” Многим својим особинама Љубишу Бачића подсећао је на Рибецала, германског брдског духа: „Рибецал је умео грубо да се шали са људима, нарочито са онима који су то заслужили. Али је чинио и добро људима; ако се већ с неким грубо поиграо, после га је богато награђивао. Рибецал има добро срце.” „Није био циник”, каже Јован Ћирилов. – „Он је само волео да се с ослобађајућом лакоћом односи према свему ономе чему људи дају патетичан призвук.”

 Изглед често вара. Тако уздржаност људи који га нису познавали, чак известан страх од њега, тумачи кћи за коју је отац оличење топлине, доброте, нежности, осећајности. Добар човек, говорио је Данило Стојковић. Бескрајно доброћудан, додаће Војислав Костић. Костићева супруга Вера звала га је – добрица. Велики добрица. Тодор Лалицки га познаје као човека меког срца.

Они који су имали срећу да буду његови интимни пријатељи, вели Дејан Мијач, то су стварно и били. Огњенка Милићевић га убраја у одабране, привржене и пожртвоване пријатеље. Дубље разумевање људских слабости и разумевање за људске слабости Муци је, верује његова пријатељица, стекао кроз искуство са супругом Мајом Чучковић: „Дубоко је разумевао патњу Неде Спасојевић. Разумевао је шта је мучи и покушавао је да јој помогне. Међутим, о својим интимним мукама никада није говорио. Знам да је имао тренутака истинске патње коју није делио ни с ким. Никад ми се није тужио, а знала сам кроз шта све пролази. Чак ни у назнакама није то откривао. Или да би рекао: тај и тај ми је учинио то и то. Увреде није узимао за неко велико зло. Увек је налазио оправдања: Шта се ту може, човек тако мисли, пусти га! Имао је неку релативизирајућу енергију за одбрану од болних тренутака. Умео је много да поднесе. Био је стамен.”