Волела бих да се поново родим

У Крфској 7 где се налази Свратиште за децу која живе и раде на улици нема дворишта. Уским путељком стиже се до степеница које воде до улазних врата. На скровитом је месту, али то не мари. Деца стижу из свих крајева Београда. Ту им је склониште од свих невоља које вребају на улицама велеграда.

Готово се сударамо на вратима Ферида, девојчица коју не држи место, и ја. Час је унутра, час напољу. На терасици метар са метар омањи је сто и неколико табуреа. Ферида седне, па устане. У руци јој је мобилни телефон. Нервозно га премешта из руке у руку.

– Шта је Ферида? – пита је васпитачица.
– Ништа.
– Није да није ништа. Реци слободно.
– Размишљам да се удам
–Шта?!– и васпитачица и ја проговорисмо угалс.
– Хоћу да се удам.
– За кога Ферида? – опет ће васпитачица.
– Па, за новог дечка. Знаш да сам са старим прекинула. И он се жени.
– Нек се жени и нек му је срећно.
– Да, тачно – одгoвори, а види се да још пати.
– Ти хоћеш да се удаш да би му се осветила. Послушај ти мене, престани с тим. То је било и прошло. Лати се ти књиге. Оног дечка си познавала три и по године и разочарала си се, а сад би да се одмах удаш.

Врти главом.

– Ма не одмах, али за пет, шест месеци, када га боље упознам.
– И шта ћеш тада да радиш. Дићи ћеш руке од школе, родити и... Знаш ли колико је тешко да се подиже дете, а немаш новца.
– Знам.
– Онда се потруди да заборавиш на прошлост. Ма колико да ти је тешко, проћи ће. Мисли на будућност. Потребно је да учиш и постанеш оно што заиста желиш да будеш.

Ферида машта да буде фризерка и да има свој салон. Тај посао јој се допада. Каже да би тада могла би негде да ради у струци, а када стекне иметак онда би могла да буде сам свој газда и запосли младе Роме без посла.

– У Свратиште сам дошла чим је отворено. Заиста ми је лепо. Не фолирам се. Ето, видиш, све знају о мени. Овде могу да се поверим и да добијем савет. Само да знаш колико су ми васпитачице помогле да преболим растанак са бившим дечком. Мислила сам да ћу умрети, јер ми је био први у животу.

Заћута.

– Знаш шта бих волела? – погледала ме је право у очи.
– Шта?
– Да се поново родим.
– Зашто?
– Била бих дете што дуже могу.
– Још си дете. Има времена за праву љубав. Доћи ће када се будеш најмање надала.
– Да ли ти знаш шта значи заљубити се и главу изгубити?
То се мени догодило. Зато да се поново родим и те како бих била паметнија него што сам била.
– А говориш о удаји? – враћам је на почетак разговора.
– Ма то ја онако. Можда и хоћу да се удам за тог дечка, можда и нећу. Видећу.
– А школа?
– Учићу. Обећаћу прво себи да ћу бити фризерка. Трудићу се да тај циљ и остварим.
– И онда ја дођем код тебе да се фризирам. Важи?
– Наравно.

Насмејала се од срца и одјурила у кухињу да руча.

......................

Свој прилог можете да уплатите на жиро рачун:

205-127261-97 Комерцијална банка на име Центар за интеграцију младих са назнаком Политика;

СМС-ом на број 1019 (само за кориснике МТС мреже). Цена 25 динара (ПДВ укључен у цену).

Сва прикупљена средства намењена су одржавању и развоју пројекта „Свратиште за децу улице”