Једна соба – кућа

Санела има тринаест и по година. Лепа мала Ромкиња воли да машта: када порасте имаће све што сада нема. А много тога јој недостају. Свесна је тога да су њени сународници обично необразовани и сиромашни. Жао јој је што је то тако, волела би да се све то промени.

У Свратиште долази осмехом на лицу, јер овде је нашла инспирацију да промени изглед бараке у којој живи са родитељима и братом. Има још једну сестру која је удата и негде је у Македонији.

– Види како моја барака сада изгледа када сам је дотерала. Посадила сам и цвеће. Имам и пса и мачку. Волим и цвеће и животиње.

Показује на слику у мобилном.

– Да само знаш како је то било страшно. Сада и личи на нешто.

Санела каже да је то једна просторија у којој живе сви. Невоља је што се њени родитељи стално свађају. То јој смета.

– Не разумем што се нису развели кад се никада нису слагали. Имају нас троје. Брат је одрастао, ради на пијаци. Сестра се удала и отишла. Ја не могу да поднесем њихове свађе  и зато бежим од куће и шетам улицама Београда. Питам се само докле ћу да патим?

Санела каже да нису увек живели у Београду, већ и у Немачкој. У Бону су  провели неколико година и тамо имају велику фамилију. Ишла је у школу и завршила је пети разред. Када су се вратили у Београд, у коме је млада Ромкиња рођена, није наставила са школовањем.

У Свратишту желе да јој помогну и имају разумевања за њене невоље у кући. Има бистре очи. Хвали се да је била одличан ђак.

– Да будем искрена, највише бих волела да завршим неки занат, да будем рецимо фризерка, да радим у салону и зарадим да саградим велику и лепу кућу.

У тој кући би Санела желела да има лепо намештај и велико купатило, али и све што је потребно за удобан живот. Док је о томе причала видело се у њеним очима да већ замишља себе у таквој кући.

– Живела бих сама. Не бих се ни удавала.

То је, вероватно, размишљање девојчице чији се родитељи не слажу и пати због тога. А сматра да се свађају због немаштине и очевог пића.

– Не бих волела да имам мајчину судбину ако се будем удала.

Свратиште јој је право место да заборави на неколико сати све што је мучи. Овде је уче да уме да препознаје разлику између доброг и лошег, корисног и бескорисног, да цени сопствене квалитете и да не мислим на ружне ствари већ на своју будућност.

Сиромаштво јој, како сама признаје, тешко пада. А када се удруже сиромаштво и неслога у кући онда је деци још теже. А најтеже јој је што јој је дом обична брвнара склепана од дасака. Зато не чуди да жели када одрасте да има много новца да би могла да испуни своје снове које сања на јави док шета београдским и новобеоградским булеварима.

Снежана Прљевић

----------------------------------------------

Деца све памте

Свој прилог можете да уплатите на жиро рачун:

205-127261-97 Комерцијална банка на име Центар за интеграцију младих са назнаком Политика;

СМС-ом на број 1019 (само за кориснике мтс мреже). Цена 25 динара (ПДВ укључен у цену).

Сва прикупљена средства намењена су одржавању и развоју пројекта „Свратиште за децу улице”