ДОБИТНИЦИ И ГУБИТНИЦИ

Ко су добитници а ко губитници избора одржаних 21. јануара? Најопштије речено, добитници су странке које су срушиле Милошевићев режим 2000. године. Губитници су странке које су чиниле Милошевићев режим у периоду 1990–2000. године. Странке које су обориле Милошевића добиле су на изборима у септембру 2000. године преко два милиона гласова. Сада све те странке заједно имају, такође, преко два милиона гласова. Оне су, дакле, успеле да очувају своје бирачко тело, па чак и да га реактивирају, што је резултирало у већој излазности. (На прошлим изборима ова групација добила је око 1,8 милиона гласова.) Чини се да странке које су чиниле некадашњи ДОС знају како да минимализују социјалне трошкове у контексту политичке и економске трансформације.

На другој страни, подршка странкама које су чиниле стари режим никако да се врати на подршку мало мању од два милиона гласова, колико су те странке заједно имале 2000. године. Популарност тих странака стагнира већ дуже време. На изборима у децембру 2003. године број гласова који су заједно освојили радикали и социјалисти био је 1,3 милиона, колико је, отприлике, износио и 21. јануара 2007. године. То отуда што странке старог режима не знају како да искористе чињеницу да политичка и економска трансформација има социјалну цену.

Странке које су срушиле стари режим су начелно добитници ових избора, а странке старог губитници. Ипак, и у једној и у другој групи има изузетака. У првој групи изузетак је Демократска странка Србије. Та странка је на изборима у децембру 2003. године сама сaкупила 678.000 гласова, а сада је у коалицији са још три странке добила неких осам хиљада гласова мање. Како би могао да се објасни такав неуспех? Можда тиме што ДСС већ дуже време покушава да споји две дијаметрално супротстављене политике и инсистира на политици саборности. ДСС воли за себе да каже како је европски оријентисана, али ипак национално свесна. Та политичка платформа садржи унутрашњу противречност, јер инсистирање на националној свести у изведби ДСС-а подразумева неприкосновеност државе и опирање глобализацији. Европске интеграције, насупрот томе, подразумевају слабљење националне државе и прихватање глобализације. ДСС тврди да је странка-ујединитељ, она која окупља целу Србију без обзира на страначку припадност. Залагање за доношење новог устава Србије у последњих неколико месеци 2006. године представља отеловљење такве политике. Доношење устава је можда контекст у којој се саборност исплати. Избори свакако не представљају такав контекст. На изборима морају да постоје разлике (иначе би реч избор била контрадикторна самој себи), а ако постоје разлике, онда не може да постоји саборност. Политичка платформа ДСС-а очигледно има свој максимум који не може да пређе 17 одсто гласова oд оних који су гласали.

У другој групацији изузетак је Социјалистичка партија Србије. Тој странци су многи предвиђали политичку пензију на овим изборима, јер се сматрало да она неће прећи цензус. Ипак, СПС је ушао у Скупштину Србије упркос томе што је имао два хендикепа током изборне кампање. Први је одрицање од наслеђа Слободана Милошевића који је до скора био председник странке. Иако је одрицање било ризично, јер је могло да води до осипања бирачког тела, социјалисти су ипак успели да уђу у скупштину. Други хендикеп било је учешће коалиције ПУПС–СДП која је махом привлачила пензионере, који чине значајан део бирачког тела социјалиста. Да та коалиција није учествовала на изборима, више од три одсто гласова које је добила великим делом би припало СПС-у. Ипак, СПС је успео да се кроз притиске на владину економску и социјалну политику, поготово у последњих годину дана, покаже као странка која брине за најугроженије социјалне слојеве (тзв. губитнике у транзицији), због чега је остала парламентарна странка.

Највећи појединачни добитник ових избора је Демократска странка која је у односу на децембар 2003. године дуплирала своје бирачко тело. Највећи појединачни губитник је Радикална странка, упркос томе што добила скоро 100.000 гласова више него у децембру 2003. године. То показује да се унутрашња трансформација и редефиниција политичке платформе исплати. Демократска странка се у последње три године мењала како персонално, тако и програмски. Број гласова на јануарским изборима је најбољи изборни резултат те партије у историји њеног постојања. Српска радикална странка не мења ништа од 1991. године, када је настала. Одсуство промене плаћа се стагнацијом, односно плафоном од 1,15 милиона гласова и фрустрацијом кроз коју та странка мора да пролази сваки пут када на изборима појединачно добија највише гласова, а ипак остане у опозицији.

То што су политичке снаге које су 2000. године обориле Милошевића успеле да након шест година политике економских реформи сачувају своје бирачко тело недвосмислено указује на то да грађани више цене политику која се у Србији водила од 2001. године, када ја инаугурисана влада Зорана Ђинђића, него политику која се водила пре 2001. године. Не треба сумњати да су све политичке странке схватиле ову поруку коју су послали гласачи, те да ће наредна влада поново бити састављена од странака и групација које су 2000. године биле у политичком савезништву.