Авантура трагом Лоренса од Арабије

Да ће 9.000 ки­ло­ме­та­ра ду­го пу­то­ва­ње до јор­дан­ске пу­сти­ње Ва­ди Рум и на­зад пред­ста­вља­ти нај­ве­ћу аван­ту­ру њи­хо­вог жи­во­та Бе­о­гра­ђа­нин Бо­бан Илић (36) и Сом­бо­рац Са­ша Ла­лић (21) зна­ли су још пре ме­сец да­на, ка­да су ис­пред згра­де „По­ли­ти­ке” кре­ну­ли на тро­не­дељ­ну „тур­не­ју” у се­дли­ма сво­јих дво­точ­ка­ша. А да је „нај­ве­ћа аван­ту­ра жи­во­та” пре­благ из­раз за оно што им се до­го­ди­ло, схва­ти­ли су ка­да су умор­не „ја­ма­ху” и „хон­ду” пар­ки­ра­ли у је­дан од нај­леп­ших „ка­дро­ва” ко­ји се на све­ту мо­гу ви­де­ти – пред цр­ве­не ди­не Ме­се­че­ве до­ли­не у ко­јој су Ло­ренс од Ара­би­је и За­ла­би­ја бе­ду­и­ни про­во­ди­ли но­ћи, ис­пра­ћа­ли су­то­не и до­че­ки­ва­ли сва­ну­ћа. Сва ис­ку­ше­ња и на­по­ри ко­ји су их пра­ти­ли пу­тем „на­пла­ће­ни” су ка­да су за­ко­ра­чи­ли на пе­ско­ви­ти „крај све­та”, ка­ко на­зи­ва­ју гра­нич­ну област јор­дан­ске пу­сти­ње.

– Зна­ли смо за опа­сно­сти ко­је нас вре­ба­ју, за те­шко­ће, вру­ћи­ну, сто­ти­не ки­ло­ме­та­ра дру­мо­ва ко­ји­ма ни­ко не про­ла­зи. Пу­то­ва­ње мо­то­ци­кли­ма и спа­ва­ње у ло­кал­ним кам­по­ви­ма пра­ви је на­чин да се осе­ти сми­сао Бли­ског ис­то­ка ко­ји на сва­ком ко­ра­ку иси­ја­ва кул­тур­не раз­ли­ке, не­мо­гу­ће за опи­си­ва­ње – су­ми­ра ути­ске Бо­бан Илић Бобс, не скри­ва­ју­ћи чи­ње­ни­цу да му низ кич­му скли­зне је­за ка­да се при­се­ти гра­ђе­ви­на у јор­дан­ској Пе­три ко­је су древ­ни ка­ме­но­ре­сци укле­са­ли у не­бо­па­ра­ју­ће сте­не. Трн­ци му, до­да­је, про­ђу те­лом и ка­да се се­ти по­гле­да на ру­ше­ви­не гра­да са Ка­па­до­киј­ске ви­со­рав­ни, чи­је ка­ме­не гра­ђе­ви­не под­се­ћа­ју на на­шу Ђа­во­љу ва­рош.

(/slika2)На про­пу­то­ва­њу кроз Бу­гар­ску, Тур­ску, Грч­ку, Си­ри­ју и Јор­дан, то­ком ви­ше од две не­де­ље во­жње бе­о­град­ско-сом­бор­ски дво­јац про­би­јао се кроз гу­жве ис­тан­бул­ских рас­кр­сни­ца, са­вла­да­вао кри­ву­да­ве сер­пен­ти­не кла­на­ца у Тур­ској, „се­као” ко­ви­тла­це пра­ши­не на си­риј­ском ауто­пу­ту кроз пу­сти­њу и обла­ке пе­ска јор­дан­ског Ва­ди Ру­ма.

– Три и по ки­ло­ме­тра до хо­те­ла у Ис­тан­бу­лу пре­ла­зи­ли смо исто то­ли­ко са­ти јер на ули­ца­ма у по­по­днев­ном шпи­цу до­слов­це не­ма ни ми­ли­ме­тра кроз ко­ји се мо­же про­ву­ћи. Ту не­ма пра­ви­ла ка­ко пе­ша­ци пре­ла­зе ули­цу ни­ти је ја­сно ка­ко во­за­чи успе­ва­ју да на­ђу про­лаз, а да не по­лу­па­ју ауто­мо­би­ле. Мо­то­ре смо хла­ди­ли на сва­ких по­ла са­та, а би­ли су то­ли­ко вре­ли да је Са­ша ис­то­пио ко­жну ру­ка­ви­цу ко­јом је до­та­као „гла­ву” агре­га­та. Ма­ји­ца и јак­на су ми би­ле на­то­пље­не зно­јем, као да су би­ле по­то­пље­не у ко­ри­то пу­но во­де – при­се­ћа се Илић.

На успо­ну до ан­тич­ке твр­ђа­ве у си­риј­ској Пал­ми­ри, при­зна­је, ни­је се усу­ђи­вао ни да за де­лић се­кун­де ба­ци по­глед низ сер­пен­ти­не, а у си­риј­ском Але­пу, ко­ји је пре­ма не­ким из­во­ри­ма нај­ста­ри­ји стал­но на­ста­ње­ни град, за­те­кли су љу­де ко­ји жи­ве као да су оста­ли за­ро­бље­ни у не­ком дав­но про­шлом вре­ме­ну.

– Та­мо су мо­то­ци­кли ве­ћи од „ве­спе” за­бра­ње­ни, па су се де­ца ти­ска­ла око нас, же­ле­ћи да се сли­ка­ју по­ред нас. Мо­ра­ли смо да па­зи­мо да се не опе­ку на пре­гре­ја­не де­ло­ве мо­то­ра. Ка­ми­он­џи­је ко­је пре­во­зе во­ће ус­пут су до­да­ва­ле тре­шње и ди­ње, а так­си­сти су ну­ди­ли да нам бу­ду во­ди­чи кроз спле­то­ве град­ских ули­ца. Бе­ду­ин, на ко­га смо на­и­шли усред пу­сти­ње, дао нам је ви­зит­кар­ту са сво­јом ин­тер­нет пре­зен­та­ци­јом, ако нам бу­де по­треб­на по­моћ то­ком пу­та – пре­при­ча­ва Бобс, до­да­ју­ћи да их је го­сто­прим­ство пра­ти­ло на сва­ком ко­ра­ку. Из­у­зе­так је ис­ку­ство са ула­за у џа­ми­ју у Да­ма­ску, где је књи­жар од­био да им про­да фи­ли­гран­ски уве­зан Ку­ран ка­да су му ре­кли да им тре­ба „за успо­ме­ну”.

У јор­дан­ској Пе­три, дру­гом од но­вих се­дам свет­ских чу­да, Или­ћу се учи­ни­ло да је на дру­гој пла­не­ти. На­пу­ште­ни град укле­сан у сте­не и прот­кан ки­ло­ме­три­ма ту­не­ла, ка­же, у ње­му је по­бу­дио осе­ћај ду­бо­ког стра­хо­по­што­ва­ња.

– То ме­сто као да ни­су гра­ди­ли љу­ди, већ не­ке моћ­не си­ле! У не­ко­ли­ко ме­та­ра ши­ро­ком ту­не­лу, из­над ког се пру­жа­ју ви­ше сто­ти­на ме­та­ра ви­со­ке ли­ти­це, има­ли смо осе­ћај да смо за­ба­са­ли у не­ка­кву дру­гу вре­мен­ску и про­стор­ну ди­мен­зи­ју – не скри­ва ду­бо­ко оду­ше­вље­ње во­зач „ја­ма­хе” са бе­о­град­ским та­бли­ца­ма, при­зна­ју­ћи да је би­ло тре­ну­та­ка ка­да га је пре­пла­вљи­вао страх да ће се ова аван­ту­ра фа­тал­но окон­ча­ти.

– Не­вре­ме на пу­ту за Де­ни­зли нас је за­те­кло за­гла­вље­не у пла­нин­ском клан­цу из ког се ни­је има­ло куд, осим ду­бље у олу­ју. По­чео је да па­да град, ко­ма­ди ле­да, по­пут ка­ме­ња, ту­кли су нас по ка­ци­га­ма, а уз све то се про­ла­ма­ла за­стра­шу­ју­ћа гр­мља­ви­на. По­сле не­ко­ли­ко са­ти ус­пе­ли смо да се до­мог­не­мо бен­зин­ске пум­пе. Из чи­за­ма смо, као из бо­ка­ла, ис­то­чи­ли во­ду – при­се­ћа се Илић.

Упр­кос све­му, не­у­стра­ши­ви мо­то­ци­кли­ста до­го­ди­не пла­ни­ра но­во пу­то­ва­ње – у Афри­ку или Си­бир, у за­ви­сно­сти од то­га ко ће му пра­ви­ти дру­штво.

Мар­ко Лу­ко­вић