Avantura tragom Lorensa od Arabije

Da će 9.000 ki­lo­me­ta­ra du­go pu­to­va­nje do jor­dan­ske pu­sti­nje Va­di Rum i na­zad pred­sta­vlja­ti naj­ve­ću avan­tu­ru nji­ho­vog ži­vo­ta Be­o­gra­đa­nin Bo­ban Ilić (36) i Som­bo­rac Sa­ša La­lić (21) zna­li su još pre me­sec da­na, ka­da su is­pred zgra­de „Po­li­ti­ke” kre­nu­li na tro­ne­delj­nu „tur­ne­ju” u se­dli­ma svo­jih dvo­toč­ka­ša. A da je „naj­ve­ća avan­tu­ra ži­vo­ta” pre­blag iz­raz za ono što im se do­go­di­lo, shva­ti­li su ka­da su umor­ne „ja­ma­hu” i „hon­du” par­ki­ra­li u je­dan od naj­lep­ših „ka­dro­va” ko­ji se na sve­tu mo­gu vi­de­ti – pred cr­ve­ne di­ne Me­se­če­ve do­li­ne u ko­joj su Lo­rens od Ara­bi­je i Za­la­bi­ja be­du­i­ni pro­vo­di­li no­ći, is­pra­ća­li su­to­ne i do­če­ki­va­li sva­nu­ća. Sva is­ku­še­nja i na­po­ri ko­ji su ih pra­ti­li pu­tem „na­pla­će­ni” su ka­da su za­ko­ra­či­li na pe­sko­vi­ti „kraj sve­ta”, ka­ko na­zi­va­ju gra­nič­nu oblast jor­dan­ske pu­sti­nje.

– Zna­li smo za opa­sno­sti ko­je nas vre­ba­ju, za te­ško­će, vru­ći­nu, sto­ti­ne ki­lo­me­ta­ra dru­mo­va ko­ji­ma ni­ko ne pro­la­zi. Pu­to­va­nje mo­to­ci­kli­ma i spa­va­nje u lo­kal­nim kam­po­vi­ma pra­vi je na­čin da se ose­ti smi­sao Bli­skog is­to­ka ko­ji na sva­kom ko­ra­ku isi­ja­va kul­tur­ne raz­li­ke, ne­mo­gu­će za opi­si­va­nje – su­mi­ra uti­ske Bo­ban Ilić Bobs, ne skri­va­ju­ći či­nje­ni­cu da mu niz kič­mu skli­zne je­za ka­da se pri­se­ti gra­đe­vi­na u jor­dan­skoj Pe­tri ko­je su drev­ni ka­me­no­re­sci ukle­sa­li u ne­bo­pa­ra­ju­će ste­ne. Trn­ci mu, do­da­je, pro­đu te­lom i ka­da se se­ti po­gle­da na ru­še­vi­ne gra­da sa Ka­pa­do­kij­ske vi­so­rav­ni, či­je ka­me­ne gra­đe­vi­ne pod­se­ća­ju na na­šu Đa­vo­lju va­roš.

(/slika2)Na pro­pu­to­va­nju kroz Bu­gar­sku, Tur­sku, Grč­ku, Si­ri­ju i Jor­dan, to­kom vi­še od dve ne­de­lje vo­žnje be­o­grad­sko-som­bor­ski dvo­jac pro­bi­jao se kroz gu­žve is­tan­bul­skih ras­kr­sni­ca, sa­vla­da­vao kri­vu­da­ve ser­pen­ti­ne kla­na­ca u Tur­skoj, „se­kao” ko­vi­tla­ce pra­ši­ne na si­rij­skom auto­pu­tu kroz pu­sti­nju i obla­ke pe­ska jor­dan­skog Va­di Ru­ma.

– Tri i po ki­lo­me­tra do ho­te­la u Is­tan­bu­lu pre­la­zi­li smo isto to­li­ko sa­ti jer na uli­ca­ma u po­po­dnev­nom špi­cu do­slov­ce ne­ma ni mi­li­me­tra kroz ko­ji se mo­že pro­vu­ći. Tu ne­ma pra­vi­la ka­ko pe­ša­ci pre­la­ze uli­cu ni­ti je ja­sno ka­ko vo­za­či uspe­va­ju da na­đu pro­laz, a da ne po­lu­pa­ju auto­mo­bi­le. Mo­to­re smo hla­di­li na sva­kih po­la sa­ta, a bi­li su to­li­ko vre­li da je Sa­ša is­to­pio ko­žnu ru­ka­vi­cu ko­jom je do­ta­kao „gla­vu” agre­ga­ta. Ma­ji­ca i jak­na su mi bi­le na­to­plje­ne zno­jem, kao da su bi­le po­to­plje­ne u ko­ri­to pu­no vo­de – pri­se­ća se Ilić.

Na uspo­nu do an­tič­ke tvr­đa­ve u si­rij­skoj Pal­mi­ri, pri­zna­je, ni­je se usu­đi­vao ni da za de­lić se­kun­de ba­ci po­gled niz ser­pen­ti­ne, a u si­rij­skom Ale­pu, ko­ji je pre­ma ne­kim iz­vo­ri­ma naj­sta­ri­ji stal­no na­sta­nje­ni grad, za­te­kli su lju­de ko­ji ži­ve kao da su osta­li za­ro­blje­ni u ne­kom dav­no pro­šlom vre­me­nu.

– Ta­mo su mo­to­ci­kli ve­ći od „ve­spe” za­bra­nje­ni, pa su se de­ca ti­ska­la oko nas, že­le­ći da se sli­ka­ju po­red nas. Mo­ra­li smo da pa­zi­mo da se ne ope­ku na pre­gre­ja­ne de­lo­ve mo­to­ra. Ka­mi­on­dži­je ko­je pre­vo­ze vo­će us­put su do­da­va­le tre­šnje i di­nje, a tak­si­sti su nu­di­li da nam bu­du vo­di­či kroz sple­to­ve grad­skih uli­ca. Be­du­in, na ko­ga smo na­i­šli usred pu­sti­nje, dao nam je vi­zit­kar­tu sa svo­jom in­ter­net pre­zen­ta­ci­jom, ako nam bu­de po­treb­na po­moć to­kom pu­ta – pre­pri­ča­va Bobs, do­da­ju­ći da ih je go­sto­prim­stvo pra­ti­lo na sva­kom ko­ra­ku. Iz­u­ze­tak je is­ku­stvo sa ula­za u dža­mi­ju u Da­ma­sku, gde je knji­žar od­bio da im pro­da fi­li­gran­ski uve­zan Ku­ran ka­da su mu re­kli da im tre­ba „za uspo­me­nu”.

U jor­dan­skoj Pe­tri, dru­gom od no­vih se­dam svet­skih ču­da, Ili­ću se uči­ni­lo da je na dru­goj pla­ne­ti. Na­pu­šte­ni grad ukle­san u ste­ne i prot­kan ki­lo­me­tri­ma tu­ne­la, ka­že, u nje­mu je po­bu­dio ose­ćaj du­bo­kog stra­ho­po­što­va­nja.

– To me­sto kao da ni­su gra­di­li lju­di, već ne­ke moć­ne si­le! U ne­ko­li­ko me­ta­ra ši­ro­kom tu­ne­lu, iz­nad kog se pru­ža­ju vi­še sto­ti­na me­ta­ra vi­so­ke li­ti­ce, ima­li smo ose­ćaj da smo za­ba­sa­li u ne­ka­kvu dru­gu vre­men­sku i pro­stor­nu di­men­zi­ju – ne skri­va du­bo­ko odu­še­vlje­nje vo­zač „ja­ma­he” sa be­o­grad­skim ta­bli­ca­ma, pri­zna­ju­ći da je bi­lo tre­nu­ta­ka ka­da ga je pre­pla­vlji­vao strah da će se ova avan­tu­ra fa­tal­no okon­ča­ti.

– Ne­vre­me na pu­tu za De­ni­zli nas je za­te­klo za­gla­vlje­ne u pla­nin­skom klan­cu iz kog se ni­je ima­lo kud, osim du­blje u olu­ju. Po­čeo je da pa­da grad, ko­ma­di le­da, po­put ka­me­nja, tu­kli su nas po ka­ci­ga­ma, a uz sve to se pro­la­ma­la za­stra­šu­ju­ća gr­mlja­vi­na. Po­sle ne­ko­li­ko sa­ti us­pe­li smo da se do­mog­ne­mo ben­zin­ske pum­pe. Iz či­za­ma smo, kao iz bo­ka­la, is­to­či­li vo­du – pri­se­ća se Ilić.

Upr­kos sve­mu, ne­u­stra­ši­vi mo­to­ci­kli­sta do­go­di­ne pla­ni­ra no­vo pu­to­va­nje – u Afri­ku ili Si­bir, u za­vi­sno­sti od to­ga ko će mu pra­vi­ti dru­štvo.

Mar­ko Lu­ko­vić