МУЗИЧКИ АПАРТХЕЈД

Признајем, пријало ми је док су нам с британских острва и Апенинског полуострва пристизале поруке да нас сматрају притајеним фудбалским џокером. Припазите се Србије, видите шта ће да ураде ти Антићеви момци.

Признајем да су ми годиле комбинације да ћемо изненадити свет и тако се барем приближити успеху који је ономад остварила Хрватска освајањем трећег места. Конфликт малих разлика постављен међу глобалне стативе и допринос регионалним помирењима.

Признајем да сам веома тешко поднео пораз од Гане, земље за коју иначе имам доста симпатија јер је давно била моја прва професионална дестинација.

Признајем да сам се не проверавајући електрокардиограм придружио хиљадама оних који су – ничим оправдано али оправдљиво – поверовали да своју шансу с Немцима можемо да нађемо у историји, не фудбала, већ другог светског рата када су Мирко и Славко побеђивали панцир дивизије а Тихи и Прле оперативце немачке тајне полиције.

Потом је било оно што је било. Доказали смо да у земљи Србији ништа не може да буде лако, нормално или једноставно, па захваљујући томе српски „орлови“ настављају да лете, за разлику од нигеријских „супер орлова“ који пакују кофере за повратак кући.

Како је магија Мундијала довољно снажна, а ми и даље у игри, остајем прикован за фотељу очекујући да се дефинитивно манемо рукомета у казненом простору који ми искида живце. Дневни боравак сам и пре отварања првенства пажљиво обележио стрелицама како ми жена не би случајно пролазила испред телевизора.

Пошто и у тренуцима док слушам тон репризе нашег одмеравања с Немцима губим концентрацију, верујем да ћу наићи на ваше разумевање што се уместо новог приближавања Србије ЕУ, новог извештаја Сержа Брамерца пред Саветом безбедности УН, новим успесима у регионалној сарадњи полиција која води крају „земунског клана” или новим америчким санкцијама Ирану, опредељујем за лаку фудбалску тему: вувузелу, пластичну навијачку трубу ретке акустичне енергије.

Тврде да је вувузела, позната и као „лепатата”, потомак рога од антилопе који се некада користио да се окупи село, да ратници најаве свој долазак или да својим продорним звуком унесе страх у срца противника. Последње деценије постала је амблем наде и јединства не само фудбалских навијача, већ и читаве Јужне Африке. Омогућавала је да навијачи Бафана-Бафана зачас забораве на туробне реалности, да уживају у звуку.

По принципу да се о укусима не расправља – ваљда исто важи и за звукове – вувузели није била намењена глобална прича. Ко је до сада распредао о застрашујућим бубњевима у ритму самбе који испуњавају стадионе Бразила или о чегртаљкама с крава које користе швајцарски навијачи?

У Јужној Африци је ово златно правило учтивости прекршено. Ривалитети на терену још су били у почетној фази, а око вувузеле се одмах развила права борба.

Они који је подржавају, кажу да се ради о инспиративној какофонији. Чињеница је, признају, да верзија коју слушамо не делује уопште координисано, али у Јужној Африци постоје и оркестри вувузела.

Другима је звук с фудбалских арена Јужне Африке преко ноћи постао омражени симбол иритације. Посебно ако ваши губе.

Тако је „труба пакла” која емитује звук јачине 127 децибела – што је за око пет децибела више од судијске пиштаљке – постао објекат критика фудбалера, светских телевизија, коментатора и ТВ гледалаца.

Португалац Кристијано Роналдо каже да бука утиче на концентрацију и међусобну комуникацију фудбалера а капитен Француза Патрис Евра је вувузелама приписао лошу игру свог тима. Би-Би-Си је тражио њихову забрану. Коментатори се жале да не чују звук судијине пиштаљке, гледаоци поред екрана да не чују глас коментатора или свирање химни.

Ако је музика „организована бука”, онда је, тврде, вувузела само бука. И још додају: навијачи из иностранства потроше хиљаде долара или евра да би на стадиону оглувели јер иза њих седи неко ко немилице дува у своје „наслеђе”.

Морам да признам да је и мене нервира овај звук. Док се нисам донекле навикао, чак сам се и плашио имајући осећај да ми се рој бесних пчела уселио у дневну собу. Други пак говоре о стампеду слонова.

Вувузела је многе први пут изненадила током Конфедерејшн купа у организацији ФИФА, па је морао да се умеша и њен председник Сеп Блатер. „Вувузеле, бубњеви и певање су део афричке фудбалске културе. Она је део њиховог славља, део њихове културе, па пустимо да дувају у вувузеле.”

Заиста, имамо ли право да тражимо забрану нечега што припада другима, да се љутимо на туђу културу, на нама стране инструменте? Није обавезно да нам се сваки звук допада, али зар музика није по вокацији опште цивилизацијско добро? О каквом се то музичком апартхејду ради?

Африка има своје ритмове, своје инструменте, своје гласове. Добро је што није прошао захтев за забрану вувузеле. После би на ред могле да дођу гајде у Британији, трубе у Мексику, мандолине у Италији, бузуки у Грчкој, фруле у Србији, балалајка у Русији, зурле у Турској, бенџо у Америци...

Осмочлани оркестар који још од 1966. даје звучну подршку енглеском тиму, признаје да у Јужној Африци губи тонску битку, али није за то да се вувузеле забране. Научили се Британци током колонијалних векова.

Вувузеле су Јужноафриканцима на стадиону исто што и семенке нама, или Американцима хотдог док посматрају бејзбол. Део карневалске атмосфере.

На шта би уопште личило доделити Африци први светски куп а онда му наметнути европски амбијент?

Шта ћемо сутра када се вувузеле уселе на европске стадионе, а већ има озбиљних назнака да ће тако бити? Зар вувузеле не би биле боље од простачких скандирања каква често слушамо на нашим стадионима? Нека, уместо што прете Бранкици Станковић, одеру плућа дувајући у вувузеле.