Црне овце и беле вране

Знање може да превари човека у погледу својих могућности и жеља, да му да лажну снагу коју он објективно нема, док здрав разум има своју сумњу и преиспитивање у односу на то шта хоћемо и ко смо. Што се више човек усавршава у погледу технологије тиме показује своју несавршеност, а живећи без скупљених закона и утврђеног искуства, тј. Бога, показује своју ништавност и празнину, ствара себи претешке услове за опстанак, оставља за собом пустош. Ово је време новог варваризма. Извршена је типизација човека – што га тачније одреде лакше знају како ће са њим. Слобода не постоји, постоји само борба за њу.

Наше друштво се не мења, ниски циљеви никад неће да буду замењени вишим, овде није важно са ким си већ против кога си. Речи су изгубиле своју важност и прецизност, стално се тражи алиби за оно што нисмо смели да урадимо. Сласт туђе невоље увек има своје конзументе. Тетурамо мамурни од сујетног пијанства бусајући се у непостојећу важност свога ја.

Мало је оних који доносе одлуке јер оне их представљају онаквим какви стварно јесу и приморавају их да се диференцирају од околине, а околина не воли оне који се издвајају. Безосећајност је анестетик на реакцију гриже савести.

У ретушираној стварности не видим ниједан осмех,случајно испали или намерно послат, људи су запуштени,замишљени, сенковити. У свеопштем метежу,питам се где је надахнуће за даљи наставак? Нагони нас кувају, а изнад су небеса довољно пространа да приме сваког. Закачимо се за небо да нас не би прегазила гомила.

Наше потребе истичу наше сиромаштво. Прилагођавамо се туђем стандарду да нас не би одбацили. Свако ко нешто предузима за побољшање свог положаја искаче из отровне средине и препознаје се као потенцијална опасност за буђење уснулих функција појединаца и околине.Окружени смо зидом ћутања и немог прихватања свега што нам се даје. Себична прорачунатост пустила је отровне капиларе и сиса свој живот од туђег. Док купујемо време чекамо боље дане који никако да дођу.

Да ли нам се стварно ништа лепо не дешава или то не можемо више да региструјемо од количине црнила и негативитета околине у којој живимо? Да ли то што смо здрави,што нам деца расту, што се још неко интересује за оно што радимо није довољна сатисфакција за укус бљутаве стварности који носимо у устима? Ко мисли на нас и да ли ми мислимо на другог у овој опакој игри преживљавања? А онда нам се деси да видимо нормалне,здраве и поштене људе који подигну у нама наш посрнули оптимизам.

Посматрао сам људе који су радили фасаду на мојој кући. Ћутали су, радили и нису се жалили на свој посао и живот, а на крају радног времена сав неред за собом би почистили. Ствари су могуће кад се суочиш са таквим људима. Кућа ми је сад млађа и враћени су јој украси.

Исто тако на концерту БобаДилана, као да сам седео ноћу у пустињи поред ватре са старозаветним пророком који ми је својим мекетавим гласом откривао нове димензије живота. Најежих се неколикопута са све кнедлом у грлу. Разумео сам све преко осећања. Било је крајње сугестивно и интимно,осећао сам се одабрано, био сам део суштине у овом баналном свету. После концерта у кревету своје момачке собице укапирао сам да он сада спава у истом граду у којем ћу и ја отићи у снове, а можда се и прерушен шуња градом. Све је могуће.

Доброта је драгоцена јер је мало има,у њој живи онај који наду даје свима. Нама треба милост,а не милостиња.

Бити овде реалан значи покорити се друштву и играти по његовим правилима која легализују глупост и бесмисао.

Довиђења до следећег рођења!