Аџија мора да проси

Уместо да се игра са вршњацима мора да иде у прошњу. Има стално место на коме га свакодневно могу да виде пролазници. Неко застане и дечаку дода који динар, а има и оних који га опсују. Жао му је када се неко љути на њега што проси, али мора. Живи на ободу града, у бараци која је толико тесна да не могу сви да се сместе. Некако се стисну, па ноћ прође...

– Када је лоше време и киша пада нема прошње. То су тешки дани јер нема се ни за хлеб, а гладни смо.

Има још браће и сестара. И браћа просе. Живи с мајком која нигде не ради.

– Кад зарадимо који динар одемо у продавницу да купимо хлеб и неку саламу. То једемо.

Кувано не једу, јер нема места за шпорет, толико је тесна барака у којој дечак живи. Проси дању, ноћу се боји, али када мора и тада изађе на улицу, али није сам. Увек су ту и његова два нешто старија брата пасе склоне ако виде опасност.

– И када полиција наиђе и каже да се склањамо, послушамо, али чим зађу за ћошак ми се враћамо...

Најлепше му је, каже, у Свратишту, јер овде има пуно другара и може да једе колико му душа иште и да се игра до миле воље. Заборави на све тешкоће које прате његово одрастање.

Ту има много другара, игра се до миле воље и заборави на прошење.

Аџија је рођен у Немачкој. Тамо су му родитељи дуго живели. Било му је лепо јер је имао своју собу и купатило. Овде тога нема. Вода је у дворишту. Чесма се, када су ниске зимске температуре замрзне, тад немају ни воду.

– Онда дођем у Свратиште, ту се умијем, окупам, пресвучем.

Не иде у школу. Завршио је први разред и напустио школу. За Роме то није ништа необично, али овај бистри дечак ипак жали што није више школарац.

– Помало читам и пишем. За прошњу ми је то довољно.

Када му се каже да не може стално да проси, да је то несигурно и недовољно, да не може тако заувек, слеже раменима.

– Шта ћеш да радиш када порастеш и будеш имао своју децу?

– Не знам. Нисам размишљао.

– Шта ти сада недостаје?

– Слаткиши.

Аџија има три брата и четири сестре. Браћа просе као он, сестре су мале. Када још мало порасту и оне ће у прошњу.

– Научићу их да долазе овде, у Свратиште, јер је овде лепо.

У Свратиште долазе многа ромска деца да се одморе од пружања руку ка непознатима да им дају новац. Они то чине јер немају другог избора. Сав новац који зараде дају родитељима или успут купују оно што мисле да је тог тренутка неопходно.

И док проси, Аџија гледа у излоге радњи поред којих стоји или пролази. Када уђе у самопослугу купио би прво пуно слаткиша, па тек онда остало. Међутим, добро зна да то не сме да учини, јер га чекају гладни мајка и сестре.

– Највише зарадимо, и то сва тројицa, до 500 динара и то ако цео дан просимо.

А не може се по цео дан бити на улици. Зими је хладно, лети врућина. Када је киша, као ових дана, сви се склањају са улица па и деца која просе. И мали Аџија.

Деца све памте

Свој прилог можете да уплатите на жиро рачун:

205-127261-97 Комерцијална банка на име Центар за интеграцију младих са назнаком Политика;

СМС-ом на број 1019 (само за кориснике мтс мреже). Цена 25 динара (ПДВ укључен у цену).

Сва прикупљена средства намењена су одржавању и развоју пројекта „Свратиште за децу улице”

Снежана Прљевић