Саме, али уз помоћ

Повод за серију текстова под називом „Могу ли општине и саме више“ било је „Политикино“ поређење, од пре неколико недеља, („Србија разговара“) две варошице у Србији, Свилајнца и Владичиног Хана. Свилајнац је успешнији. Сваки округ у Србији има такве успешније и мање успешне средине, па је то и наметнуло питање могу ли општине саме више. Јер зашто би Свилајнац био успешнији ако и сам томе не доприноси.

Стручњаци чије смо прилоге објавили кажу, међутим, да развој локалних заједница ипак не зависи само од дотичне општине и њеног руководства. И помињу, као ограничавајући фактор, изузетно скромна локална буџетска средства. Из републичког буџета ка општинским фондовима одлази наиме само шест одсто средстава, док изворни приходи општина у односу на целокупан локални буџет износе тек 23 одсто. У поређењу са локалним буџетима неких других држава, то су изузетно скромни проценти који доводе општину у зависну позицију од централне власти и од њених јавних конкурса.

Други разлог због којег треба релативизовати позитиван одговор на питање „могу ли општине и саме више“ тиче се нашег изборног система који је, као и буџет, централизован, тако да позиције локалних функционера у великој мери зависе од одлука страначких централа, а не од тога колико су грађани задовољни њиховим радом.

Иза ове снажне централизације власти, кад је о новцу и кадровима реч, крије се и део одговора на питање из наднаслова: општине могу више, али уз помоћ централних власти. Што одмах намеће дилему по којим критеријумима централне власти (министарства итд.) одређују која општина „може и сама више“.

Два такође важна ограничавајућа фактора од значаја за општине су: стартне позиције наших локалних заједница почетком деведесетих година и географски положај сваке од њих. Стартне позиције деведесетих су различите у зависности од тога да ли је општина доспела у транзицију под оптерећењем велике фабрике чија је производња готово заустављена (Прибој, Мајданпек, Сремска Митровица, Лозница, Бор...) или таквих оптерећења нема. Исто тако, разлике су очигледне ако треба оживети општину која је на неколико стотина километара од главних путева или је уз сам аутопут.

Ова ограничења су, међутим, само једна страна истине када је реч о одговору на питање колико општине могу саме. И шта могу саме. Наши експерти кажу да могу (саме) да формирају посебне стручне тимове задужене искључиво за дефинисање развојних циљева. Општине могу и да створе привлачан амбијент за инвестирање (јефтино земљиште, ослобађање од локалних накнада, једноставна административна процедура), да обезбеде простор за подизање фабрика и погона (индустријске зоне, прилазни путеви), да због заустављања миграција побољшају услове живота (улагање у школство, здравство, културу). Општине могу и да имају спремне пројекте за најпотребније објекте, па и агилне председнике који ће се на надлежном месту (министарство, НИП) упорно борити за те пројекте. Постоје, дакле, подручја деловања која, када је о развоју општина реч, припадају искључиво њиховим руководствима.

Један од аутора прилога, професор Стеван Деветаковић, чак сматра да локална руководства могу много да допринесу развоју општине ако изаберу једног стручњака, лидера („лидера предузетника“) који ће формирати свој тим. Тај тим би „хватао идеје у лету“, предлагао мере у складу са специфичностима средине, тако да би избор стотинак „лидера предузетника“ у исто толико општина које се суочавају са „кризом развоја“ означио можда почетак активније позиције многих наших локалних заједница.

Идеју о лидерима предузетницима – да се и она не би претворила у своју супротност – требало би добро осмислити и користити слична искуства развијених земаља. Треба осмислити и друге иницијативе да би и локалне средине предузимале оно што је у њиховој моћи ради изласка из дуготрајног периода стагнације. Јер као што и две суседне и по свему сличне државе постижу различите развојне резултате, тако је и са општинама.

Од сутра нова серија: Како осигурати сигурну старост