Бодрење динара

Нама се ништа не догађа другачије него осталим земљама које су пре  деценију и коју годину више прошле транзиционе и друге муке. И оне су се суочавале са монетарним и другим тешкоћама услед раста курса националних валута, баш као Србија сада. Оно што је најављивала теорија потврдило је искуство свих транзицијских земаља без изузетка. Слично се у последње време догађа са нашим курсом и девизним резервама, каже у недељном интервјуу за "Политику" електронском поштом универзитетски професор и научни сарадник Економског института др Давор Савин.

.Шта, заправо, каже теорија?

– Када земља бележи раст цена, који је виши него код њених трговинских партнера, курс националне валуте се у принципу мора смањити за онолико процената колико износи разлика између домаће и иностране инфлације. Што је та разлика већа и обезвређивање домаће валуте мора бити осетније.

.У Србији се, међутим, догађају супротна кретања. Инфлација расте, али с њом и курс. Да ли је то теоријски изузетак који потврђује правило?

– Дефинитивно – не, иако неки у томе виде погрешку монетарне политике. Код нас делује неколико аутономних фактора инфлације, а раст курса динара је резултат потпуно друге класе чинилаца. Иначе, апресијација курса утиче на снижење стопе раста цена, тј. њена природа је антиинфлаторна.

.Али извозници се мрште на оно што се догађа са курсом у последње време?

– Тачно је да би курс динара у условима више инфлације код куће него у другим земљама требало да падне, како би се сачувала конкурентска способност привреде. Међутим, то није могуће у свим околностима. Зашто обарати курс када понуда девиза превазилази тражњу? Понуду стварају инострани кредити, приватизација предузећа, а ту су и дознаке наших људи из света. У истом смеру делују и директне стране инвестиције. У првих пет месеци у земљу је по тим основама ушло 2,1 милијарда евра. Од тога око 1,2 милијарде представља задуживање у иностранству.

У преосталим месецима ове године влада рачуна са новим директним инвестицијама, тако да би њихов износ у целој години био око 3,5 милијарди долара. То значи да ће један значајан чинилац понуде девиза и убудуће остати активан. Стога треба рачунати да ће динар бити валута чија ће цена расти. Зашто, при већој понуди девизних средстава него што је тражња за њима поскупљивати евро?

.Пре две седмице продат је "Моби 63" за 1,5 милијарди, а "Хемофарм" за 485 милиона евра. Шта са њима?

– Ако би се тај новац одједном заменио за динаре, сутра би курс евра пао испод границе од 80 динара. Да би курс остао непромењен, морали бисмо повећати увоз за исти износ или пак добијене евре усмерити у девизне резерве или их употребити за отплату иностраног дуга. Једино у том случају би однос евро–динар остао какав је био. Дакле, све зависи од динамике замене добијених евра у динаре.

.Јесте, али наш циљ није само усисавање евра кроз приватизацију, већ и извоз робе и услуга, а ти послови нису уносни при садашњем курсу. Шта ту учинити?

– Номинални раст вредности наше валуте, разумљиво, није дочекан аплаузима извозника јер за исту количину робе и услуга продатих иностранству добијају сада мање у динарском износу при непромењеној цени у еврима. На другој страни, увозници за исту вредност купљене робе плаћају мање. Они при том углавном не снижавају цену робе коју су увезли и тако остварују екстрапрофит. Што је евро јефтинији, њихова зарада је већа, осим за робу коју имају на залихама, а платили су је раније набављеним, скупљим, девизама.

.Слично раде и неке домаће банке са иностраним капиталом. Да ли и оне могу проћи некажњено?

– Неке банке приликом обрачуна динарске противвредности месечних отплата на одобрене кредите напросто не узимају у обзир јачање динара према евру, па га обрачунавају по старом, вишем курсу. Ствара се, дакле, "двокурсни" валутни систем. Таквим банкама се у државама са чврстим правним режимом одузима лиценца за пословање одмах, без одлагања. Уз овакво понашање банака монетарна политика не може досећи никакав циљ, а најмање антиинфлациони којем тежи.

.Да ли то значи да треба одустати од пливајућег курс динара или се одлучити за неку радикалнију, краткорочну меру?

– Наш валутни режим је тзв. контролисано пливање. То значи да курс евра одређује однос између агрегатне понуде и тражње за њим. Отуда је бесмислено говорити како је курс "превисок" или "пренизак". У систему, какав смо изабрали, он је управо онолики колико га одређује тржиште, с тим да централна банка интервенише када притисак, било понуде или тражње, натера курс преко оквира који се у датим макроекономским приликама оцењује као толерантан и прихватљив. Почетком јула НБС је интервенисала са преко 12 милиона евра у току само једног дана да би курс задржала око жељене границе. Такве интервенције умањују раст курса, али прилив свежег девизног капитала био је релативно већи од обима тих интервенција и курс динара је наставио да расте.

.Колики је маневарски простор НБС у таквим околностима?

– Не велики, али, ипак, не и сасвим скучен. Да би обуздала уливање иностраних кредитних средстава у домаћи финансијски простор, НБС је, између осталог, повећала обавезне резерве на 60 одсто на кредите са двогодишњим роком отплате, што оне успешно заобилазе. Међутим, упркос високим издвајањима у обавезне резерве, пословне банке остварују знатан профит захваљујући разлици између ниже каматне стопе по којој добијају кредите на иностраном финансијском тржишту и цене по којој та средства репласирају својим комитентима у земљи. Другим речима, зарада је довољно велика да настављају са узимањем кредита. НБС је принуђена да део тих прилива стерилише – извуче из понуде. У току прошле године НБС је тако поништила око 219 милијарди динара. Без тога би ефекат додатне куповне снаге на инфлацију био осетно израженији, а курс евра нижи.

.У Србији, колико је познато, још нико није изнео ни овлашну процену колико се њеним простором "ваља" евра, долара или швајцараца, који сваког часа прелазе у динар и враћају се назад. Како том паралелизму валута стати на пут и једном доћи до здраве домаће монетарне политике?

– То је одиста тешко утврдити и свака процена о томе у којем проценту се обавља промет у туђем новцу била би чиста произвољност. Услед употребе евра, нарочито у већим приватним трансакцијама, агрегатна ликвидност у земљи је знатно већа. Другим речима, монетарна политика је експанзивнија него што то показује ишчитавање динарске новчане масе. Циркулацију евра у приватним трансакцијама централна банка не може да контролише и ту је њено велико ограничење.

.Како се одбранити од великих сума евра, а да не дође до бујања инфлације?

– Само ако би се новац по основу приватизације усмерио у девизне резерве да не стигне на девизно тржиште. Решење је и отплата дела спољног дуга или повећање наших директних инвестиција у другим државама. Само у тим случајевима била би избегнута неравнотежа. Кључно је, дакле, да не дође до повећања нето девизне понуде у домаћем финансијском простору.

.Такав епилог би додатно био неповољан за наше нејаке извознике. Има ли лека за њих?

– Извозни сектор више не може рачунати на курсне подстицаје. Да би се повећао обим продаје на иностраном тржишту нашим предузећима предстоји мукотрпан пут изградње ефикасније организације производње, дистрибуције, маркетинга, финансијског посредништва и подизања квалитета, ширења асортимана и снижења трошкова. Све то у циљу подизања додатне вредности на сваки продати килограм, метар, литар.... произведене робе. Предстоји прилагођавање целокупне економске структуре извозној оријентацији. Економска будућност Србије ће зависити од снаге њеног извозног сектора. Са садашњег учешћа извоза у бруто домаћем производу, око 20 одсто, мораћемо ићи на 40 до 50 одсто, а у каснијем раздобљу и више. У супротном неће бити остварљиве високе стопе раста производње, од чега, опет, зависи брзина приближавања нашег животног стандарда просеку ЕУ. При садашњим стопама раста требало би нам око 35 година да досегнемо просек БДП по становнику који имају земље Европске уније.

.Какво је било искуство неких од наших суседа?