СТРУКА ИЛИ ПОЛИТИКА

Министарка финансија Диана Драгутиновић најавила је предлог за неопходну и дуго очекивану реформу пореског система која треба да обезбеди стабилнији прилив средстава у државни буџет, подстакне економски развој и запошљавање. Најкраће речено, она решење види у смањењу пореза на рад и повећању ПДВ-а. Није прошло ни пола дана а потпредседник владе и министар за економски развој Млађан Динкић одлучно је изјавио да „неће бити промена пореског система, а посебно неће бити повећања ПДВ-а до краја мандата ове владе”. Премијер Цветковић је опрезно саопштио да је реч о предлогу о којем ће се дискутовати и да ће одлука бити донета у септембру.

Овај триалог унутар владе мора да забрине.

Пре свега он показује да у влади не постоји сагласност о озбиљности ситуације у којој се налазимо и брзине којом треба деловати. Друго, очигледно не постоји сагласност ни око начина на који Србију треба извући из економске кризе у којој је заглибљена колико својом сопственом кривицом толико и глобалним економским земљотресом. (У Влади Србије седе три доктора и три магистра економије. То би требало да је довољно стручности за договор.) И треће, можда најважније, последњи је тренутак да се јасно покаже ко доноси одлуке, ко је онај ко има ауторитет да оваква неслагања „пресече” и изабере решење које је на линији дугорочне визије. То би нас уверило да таква визија уопште постоји.

Упорно слање противречних порука и међусобно „поклапање” говори нам да у влади постоје бар два критеријума за одлучивање: политички и стручни. Они који на нашу ситуацију гледају са позиције политичког интереса шире оптимизам, машу бројкама, статистикама и тврдњама да је „криза прошла” или је „на издисају”. Много уверљивији је поглед на улицу, на подивљале цене у радњама, на забринута лица сељака на пијацама, на позатваране радње у тржним центрима, на стрепњу и несигурност који су гори од сваке поплаве…

Криза је ту, у Србији. Људи су незапослени, сиромашни, гладни и очекују да одговорна власт предузме кораке који ће обезбедити минималну стабилност и довољно средстава бар за скромну потрошачку корпу. У непосредном окружењу (Грчка, Румунија…) видимо да су сва решења која су усмерена на неизбежне, дугорочне, системске промене најблаже речено непопуларна и стављају носиоце власти на велика искушења. Та решења захтевају одлучност и упорност. Храброст. Њихово спровођење подразумева ризик губитка власти, али је истовремено огроман политички капитал за будућност.

Свој бег од политичке храбрости, свој политички „прагматизам”, кратко речено свој популистички кукавичлук, неки наши политичари и њихови „аналитичари” крију иза политичке мантре да се „велики потези не повлаче на крају већ само на почетку мандата једне владе”. Није тачно! Велики политички потези се повлаче кад околности то траже. Тако бар раде храбри политичари. Они други, политички „зихераши”, који не брину о општем добру већ о очувању сопствене власти, своје политичко деловање не прилагођавају потребама друштва него изборном календару. То је у политици легитимно, али треба знати и јасно рећи са чим имамо посла.

Морам рећи да сам у целој ствари, као нестручњак, пристрастан. Аргументи министарке Драгутиновић и оних који подржавају њен предлог (а то су, осим неколицине угледних економиста, углавном привредници који воде мала и средња предузећа, дакле људи из праксе) делују ми веома уверљиво. Они други, који као и министар Динкић заправо не нуде решење већ су заговорници одлагања, опрезно су непрецизни у својим стручним предлозима.

Ситуација би била забавна да није веома озбиљна: Диана Драгутиновић је економиста која предлаже стручна решења стављајући у други план краткорочни политички контекст. Временом, Млађан Динкић је од економисте постао политичар и он по дефиницији све чешће заступа политичка решења за стручне проблеме. Премијер Цветковић је у најтежој ситуацији јер као економиста мора да донесе стручну одлуку са великом политичком тежином. Надам се да ће послушати некадашњи изборни слоган Г 17 плус: Стручност испред политике.

ди­рек­тор „Гра­ђан­ских ини­ци­ја­ти­ва”