Хрватска није Мадагаскар

Бенјамин из Осијека доћи ће и ове године у камп на Фрушкој гори. Стиже и Здравко из Бањалуке, један од два дечака који су се после првог лета у кампу предомислили и пристали да играју за репрезентацију Босне и Херцеговине.

Иза читавог пројекта „Дошао сам да играм“, од замисли до реализације, стоји кошаркаш и ускоро доктор наука Михајло Делић из Новог Сада. На идеју је дошао док је радио тезу о политичкој толеранцији на Балкану.

– Код нас је бављење спортом постало привилегија богатих, а не право детета. Ако родитељи не могу да издвоје пет хиљада месечно, не може да се бави спортом. Други део идеје је да спорт повезује људе. Мог брата у школи у Ћуприји уче да је Хрватска страна земља као Мадагаскар. То је тотално погрешно. Ти клинци говоре истим језиком, имају исту културу, слушају исту музику. Мени је била идеја да би спорт могао да буде оно што би те клинце спојило, да наставе да се друже. Ми им сваког дана омогућујемо да се на више нивоа повежу. То не мора да буде само спорт, него и блиски ставови, слична музика и смисао за хумор – прича Михајло, који је у мају 2008. основао хуманитарну спортску организацију „Плеј“.

Дечаке и девојчице за камп, у просеку петнаестогодишњаке, бирају тренери у Словенији, Македонији, Хрватској, БиХ, Црној Гори и Србији на основу три критеријума: да су то деца из мањих средина чији родитељи то иначе не би могли да им приуште, затим да су солидни ђаци и да се баве кошарком.

У том микрокосмосу на Фрушкој гори наглашава се и слави различитост. Чак се и о рату и о прошлости прича нормално и отворено. Интересантно их је чути, каже Михајло, како дискутују о томе, колико је то отворено, паметно, без предрасуда.

– Прве године је за време кампа ухапшен Радован Караџић. Ја сам у једном тренутку помислио – е, ово није баш згодно, али је прошло без икаквих проблема, сасвим нормално и зрело. Све зависи од детета и васпитања, али у принципу сви имају здраве ставове. Они тамо имају предавања о историји. Не оптерећујемо их бројкама о злочинима, али им се „упакује” тако да имају свест о томе и да су опет пријатељи са другарима са којима се играју, спавају, једу... У томе је моћ спорта и спортске дипломатије, да издигне идентитет појединаца изнад конфликта, да им пружи прилику да сарађују – објашњава Михајло, који је играо кошарку на Филипинима, у Мароку, Словенији, на Исланду, у Норвешкој, Ирану. Као кошаркаш „Војводине“ добио је америчку спортску стипендију. Тамо је дипломирао међународни бизнис, магистрирао решавање сукоба у Норвешкој и на Берклију, а тренутно спрема докторат на универзитету у Индијани.

На Летенку од 7. до 17. августа трећи пут долази Бенјамин Мракулак, 17-годишњак из Осијека. Он каже за „Политику“ да је камп изврстан, простор одличан, а тренери и организатор Миња изузетни.(/slika2)

– И дан-данас се чујем са пријатељима из Србије и Македоније. Пријатељства су остала – наглашава Бенјамин, који тренира за прволигашки клуб „Дарда“, а волео би да једног дана игра за Душка Вујошевића.

Миња, како га кампери зову, све иначе ради сам: зове спонзоре, пише мејлове министарствима и градским секретаријатима, зове предаваче и тренере. Прве године је чак сам финансирао пола трошкова.

– Углавном су то моји лични контакти и сваке године је све лакше организовати јер се људи поистовећују са идејом. Сваки пут је, наравно, проблем са финансирањем, наћи спонзоре, донаторе, корпоративне спонзоре – то је тек циркус код нас, јер појам корпоративно-друштвене одговорности не постоји – каже Михајло и истиче да цео пројекат представља синергију добрих намера и људи који су спремни да нешто позитивно ураде.

Основна замисао кампа је да буде окидач за друге пројекте који би се радили на друштвено одговорној основи.

Учесници кампа сваки дан имају прилику да слушају по два предавача. Тренери су углавном остварени људи, што је, истиче Михајло, доста битно, јер кад дођу Дивац или Паспаљ, или Дуле Вујошевић, клинци лакше прихватају поруку.

Већина деце за ову годину је одабрана, чека се још Министарство спорта и омладине да одобри средства да би се завршила комплетна селекција и програм. План је да буде 150 деце, више него и прошле и претпрошле године.

Љубљана доводи 20 дечака и девојчица, а градоначелник Зоран Јанковић изразио је жељу да дође.

Постала је већ традиција да тим америчке амбасаде, која је главни донатор, игра кошарку против учесника кампа.

– Прве године је било смешно, деца су се плашила, замишљала су у најмању руку НБА или НАТО, а ови из амбасаде су очекивали професионалне кошаркаше – сећа се Михајло, али не може да каже да ли ће ове године на терен истрчати амбасадорка Мери Ворлик или њен син.

Јелена Каваја