Гроцка: осам председника за десет година

После десет година Милан Јанковић, члан Социјалистичке партије Србије, поново је изабран за председника београдске општине Гроцка. Ову дужност у народу популарни Живе већ је обављао од 1994. до 2000. године – мандат и по. Од тада до данас, на месту првог човека локалне самоуправе променило се осморо људи, а живот политички најтрусније престоничке општине у овом периоду био је прожет пребезима појединаца из једне у другу странку, „одметништвима” целих партија из власти у опозицију и обратно, дугим периодима безвлашћа, инцидентима и безмало физичким обрачунима.

Интензивне страначке чарке у овом делу Београда, над којим хронично виси Дамоклов мач принудне управе, јављају се са распадом ДОС-а, јуна 2002. године. До тада, на месту председника општине била је садашња начелница београдске управе Весна Ивић, из ДОС-а, која је преузела грочански „трон” после петооктобарских промена. Консултације око њеног наследника трајале су пола године, док у децембру није изабран Сава Старчевић (СПО). Већ после четири месеца ДС је уз подршку СПС-а направио мањинску власт и у априлу 2003. на чело довео свог члана Владана Зарића.

Онда су у септембру 2004. уследили локални избори. Готово три месеца после изласка грађана на биралишта, Гроцка је, последња међу престоничким општинама, добила власт предвођену Блажом Стојановићем, представником групе грађана, кога су подржали ДС, ДСС, СПО, ПСС Богољуба Карића и СДП. Он је уједно једини од челника који је у два наврата био председник. Са власти је први пут смењен у јуну 2005. када је ПСС „пребегао” у табор опозиције и у сарадњи са СРС-ом, СПС-ом, ГГ „Владан Зарић” и двоје „одметнутих” одборника НС окупљених у новој ГГ „Александар Бараћ” формирао нову владајућу већину. Председник општине постао је радикал Драгољуб Симоновић. Стојановић се на „трон” вратио у новембру јер је изосталу подршку ПСС-а и ДС надокнадио придобијањем СПС-а и две групе грађана, тако да су и социјалисти пребегли.

Јун је, изгледа, баксузни период за политички живот Гроцке: традиција превртљивости настављена је у овом месецу 2007. формирањем нове владајуће већине: ДС, ДСС, Г 17 плус и две групе грађана које су подржале Зорана Јовановића из ДСС-а за председника. У новембру Јовановић је изгласан и у локалној скупштини, али на дужност није могао да ступи све до локалних избора 2008, јер је Стојановић одбијао да преда дужност. Тврдио је да је смењен јер је један од гласова против њега припадао одборнику који је из ПСС-а прешао у Г 17 плус. Да ујдурма буде већа, треба напоменути како је о његовој смени одлучио – глас разлике. Тако је Гроцка све до маја 2008. имала двојицу водећих функционера. Штампа је писала да је тих месеци Стојановић одбијао да напусти канцеларију, доводећи своје присталице испред ње, а Јовановић је звао полицију да интервенише...

После локалних избора јуна 2008. установљена је нова владајућа већина, коју су чинили коалиција „Гроцка за европску Србију” окупљена око ДС, затим ДСС, СПС и Група грађана „Снага грађана”. Јовановић је остао председник. Танка превласт коју су имали у Скупштини општине са 18 од укупно 35 одборника није издржала ни годину дана. Почетком априла минуле године представници „Гроцке за европску Србију” – ДС, Г 17 плус и СПО – иступили су из владајуће већине тврдећи да су добили мали део колача власти. Гроцка се ивицом увођења принудне управе кретала дуже од месец дана. Најзад, крајем маја, СРС, најјача странка у локалном парламенту, подржао је ДСС, СПС и ГГ „Снага грађана”, а на чело Гроцке дошао је радикал Радован Тодоровић. Он је прошлог петка поднео оставку, а за њено усвајање руку су дигли и одборници његовог СРС-а, који су, незванично се претпоставља, били незадовољни радом партијског колеге. И док се Грочани надају да ће стари-нови председник Јанковић бар мало средити комунални хаос и Гроцкој повратити пре десетак година изгубљену титулу „српска Калифорнија”, група подршке превременим локалним изборима на „Фејсбуку” укњижила је више од 500 чланова.

Димитрије Буквић