Они који би прво купили храну

Сиромаштво је озбиљан проблем популације старих у Србији. Репрезентативна анкета о животном стандарду становништва (Републички завод за статистику, 2007) указала је да је стопа сиромаштва старих (9,6 одсто), иако смањена, и даље знатно виша од просечне (6,6). Битни налази овог истраживања су и да су старије жене сиромашније од мушкараца, да je највећa стопa сиромаштва међу старим особама без основне школе, а висока стопа сиромаштва у руралним насељима је потврђена и за категорију старих.

И истраживање из октобра 2008. (Сатарић, Рашевић, Милорадовић, 2009), када је интервјуисана 1.021 особа стара 65 и више година без личних примања или са месечним примањем мањим од 6.500 динара, показало је да постоји јака повезаност између сиромаштва и образовног статуса старих: сви испитаници који су ушли у узорак су без формалног образовања (27 одсто), са непотпуном основном школом (46) или, највише, са завршеном основном школом (27 процената). По правилу, сиромашни су и слабијег здравља. Објашњење треба тражити у мањим могућностима сиромашних да користе здравствену заштиту и превентивне мере, али и у њиховом лошијем психичком статусу. Резултати истраживања су показали и то да чак 90 одсто сиромашних старих особа у Србији пати од неког хроничног обољења.

Сиромашни стари су у мањој мери способни за свакодневно функционисање и у већој мери им је, у односу на општу популацију од 70 и више година, потребна помоћ других.

При решавању свакодневних проблема, од подршке за функционисање у домаћинству и ван њега до финансијске помоћи, сиромашне старе особе се углавном ослањају на породицу. Чак 81 одсто интервјуисаних се тако изјаснило. Рођаци, комшије и пријатељи се далеко ређе помињу као извор помоћи (седам процената), док институције имају маргиналну улогу у мрежи подршке (три одсто). Према овом истраживању, осам одсто сиромашних старих који имају потребу за неким обликом помоћи не ослања се ни на кога.

Породица и пријатељи пружају и финансијску помоћ. Више од 60 одсто испитаника је изјавило да се и у том погледу ослањају на породицу и пријатеље.

Материјално обезбеђење породице, најзначајнију меру социјалне политике Србије, прима само шест одсто анкетираних сиромашних старих особа. Регионално посматрано, најугроженији су стари у источној Србији. На пример, чак свака пета хронично оболела сиромашна стара особа са овог подручја не узима редовно терапију. Такође, међу сиромашним старим који живе у источној Србији регистровани су следећи удели у вези са конзумирањем млека, воћа и меса „ређе од једном недељно”: 50, 38 и 52 процента!

Налази овога истраживања су јасно показали да лица са социјалним примањем као основним извором прихода спадају међу најугроженије сиромашне старе особе. Готово сваки други анкетирани са социјалним примањем као основним извором прихода би, да има новца на располагању, „прво купио храну”, а сваки трећи (35 процената) лекове. Добијени резултати показују, с једне стране, да су добро одабрани они који добијају социјалну помоћ, а са друге намећу питање: зар материјално обезбеђење породице не би морало у већој мери да смањи сиромаштво оних који га примају?

Као што је и очекивано, интервјуисани сиромашни стари су потребу за увођењем социјалних пензија оценили као веома велику. Истовремено, на питање „у којој мери сматрате да би вама била потребна социјална пензија”, 90 одсто анкетираних се у одговорима опредељује за највише оцене. Испитаници се залажу да износ социјалне пензије буде, у просеку, 12.539 динара. У контексту социјалних пензија треба рећи да је готово свака четврта сиромашна стара особа допринос за пензионо и инвалидско осигурање уплаћивала мање од 15 година и зато није остварила неопходан услов за личну пензију.

Институт друштвених наука, Београд