Мотика без хлеба

Никад нећу учествовати у ријалити-смећу, али бих могао да попричам с комша Батом да посадимо поврће и посејемо житарице иза зграде

Неки момци ме сретну на улици: „Е, кад ћеш у ’Фарму’?” Питају добродушно, али опомињуће: то је сад схваћено као нужна обавеза свих чије активности било како залазе у јавност, то је ко „добар дан“, буквално – момци ми га рекоше уместо „здраво“. Народ кука што ради месец дана за 200 евра, а зева у емисије где су људи плаћени неколико ’иљадарки недељно да блеје. Онога коме је под тим животним условима то концепт забаве вероватно и треба плаћати двеста ајвара месечно, од тих пара успе чак и да издвоји да шаље поруке и гласа за фаворите; није за жаљење и треба му ћутке преврнути сто на главу кад уз кафу узме да ти се јада на беспарицу. Треба изаћи на улицу и урадити анкету: „Јесте ли нормални?“ Па, пошто је општепознато (и подржано) како се живи од нерада, испричаћу вам како се не живи од рада – пошто видим да не знате, а ионако ми се приписује имиџ чудака и мудросера, па нема нове штете.

Једном сам на овим странама срчано хвалио бањалучки „Нектар Демо Фест“ и сарадњу са њима: озбиљна организација, борба за ствар, доказ да је неко ту и за нове алтернативне музичаре у времену рецесије свега, па и укуса и морала. Међутим, Недођија ББ (не „без броја“, него „Брдовити Балкан“) има своје опште законе и чим зашкрипи земљаци се лате старе добре „матори, дођем ти у петак“ тактике, а ја сам од оних које то жестоко излуђује: брате мили, ако немаш да ме платиш, а ти ме лепо и другарски питај да ти помогнем и да радим без хонорара. Никакав проблем, мали милион пута сам учествовао у таквим акцијама: ако нема кинте – гурамо причу на мишиће, ал’ те форе где те неко завлачи и прави се блесав, то тера пену на уста јер ови што шаљу рачуне не дају да им „дођеш“ ни у петак ни у понедељак, но секу телефон и струју без тангирања. Ти моји бањалучки пријатељи, за чији сам сајт писао једну серију текстова, упали су у кризу и престали да уплаћују хонораре у јануару, док сам ја наставио да пишем све до маја. Међутим, кажем, уместо да се договоре са мном, људи су од јануара до јуна урадили следеће – да, манијак сам и бројао сам: 16 пута су ми казали датум кад ће новац бити уплаћен, пет пута су ме слали у банку тврдећи да јесте уплаћен, два пута су ми тражили да пошаљем swift шифру банке рекавши да банка то мења на сваке две недеље (жена из банке: „Побогу, па каква би пометња настала кад бисмо сваких 15 дана јављали свим клијентима нове шифре? То никад није било.“), тајанствено почели да спомињу 300 евра уместо 400 (јануар–април, четири хонорара по стотку) и НИКАД ништа од тога не јаве сами, него само кад их стартујем, што сам морао да чиним сваки други дан целих шест месеци – чиме сам један хонорар (рецимо, тај који је мистериозно нестао) потрошио на СМС. У јануару рачунате на стотку, па се изјалови, али није драма, покријете се. У фебруару на двеста, али прегрмите. У марту већ на 300 и у фрци сте, у априлу на 400 и у дуговима сте, а на крају, у мају, у агонији сте и креће акција „просим за сопствене паре”. Замислите да вам неко после пет месеци таквог за... каже да нема потребе за „тим тоном“, те да „40 породица није примило плату месецима“ – дакле, још сте и бахати, јер је и другима тешко. Ко да им ја нисам дао плату, а не они! Онда: „Стрпи се до 1. јуна.“ Првог јуна: „Стрпи се још један дан.“ Седмог јуна сам запретио судом и тад су уплатили, тврдећи да јесу још у петак (био је понедељак). Тражио сам копију уплатнице, послали су ми извештај из банке (јер на уплатници, наравно, лепо пише да није петак но понедељак) и упркос томе што се, НАРАВНО, и у извештају види кад је плаћено, тврдили да је у петак, а не тад. Пишање на главу за 300 (а не 400!) евра. Платио сам део рачуна и остао на нули. То је награда што су те васпитали да свој новац заслужиш, а не да се кревељиш по ТВ за стоструко већу лову.

„Кад бих ти рекао закон земље коју сам видео, ти би сео и заплакао“, рече добри рахметли Енкиду своме другу Гилгамешу, у најстаријем епу света. Говорио је о загробљу, а звучи као да је заправо видео Балкан. Никад нећу учествовати у ријалити-смећу, али бих могао да попричам с комша Батом да посадимо поврће и посејемо житарице иза зграде. Напомена младим родитељима: чим видите да вам дете показује знаке поштења, баците га у мутно Дунаво.