Рулет животних избора

Шта је вредност у потрошачком друштву? Да ли је потрага за новцем једина потреба или постоји и морално и естетско вредновање на животном путу? Ова и низ друга питања покреће уметничка група „Уртика” и њени чланови Виолета Војводић-Балаз и Едуард Балаз, својом несвакидашњом изложбом „Уметност благостања и економија ризика”, која је до 4. јула отворена у галерији Музеја савремене уметности у Париској 14 у Београду.

Према речима Виолете Војводић-Балаз, уметнички тандем „Уртика” у својим радовима проблематизује актуелни тренутак у друштву, а у новој поставци баве се практичном економијом, кроз призму игара на срећу.

– Основно питање је какве су вредности друштва, у овом случају Србије, и чему она тежи после разних трансформација и турбуленција – каже Виолета Војводић-Балаз.

Централно место изложбе је сто за рулет, који уместо уобичајених бројева за клађење садржи економске термине.

– Рулет је ту да би привукао људе да учествују како би остварили добит. У нашем рулету, посетилац не остварује добит за себе, већ игра за целу идеју стратегије пословања – објашњава Едуард Балаз.

Централни део рулета доноси и највише новца, али и највише ризика, са кључним речима као што су шпекулација, губитак, профит. Тржиште је хаотично, попут рулета. Рулету се прилази проласком поред четири стуба, који су неопходни за игру, а то су ресурси, људство, продукти и услуге и капитал.

– То су уједно и носећи стубови галерије, али и друштва – каже Виолета Војводић.

Нека врста улазне карте на изложбу „Уртике” и можда суштински предмет јесте златна кредитна картица, изложена лево од улаза у галерију. Картица, која представља статусни симбол, а која као уметнички предмет стиче симболичку вредност.

– Да ли је вредност новац, или нешто друго? Новац има различите појмове у различитим друштвима. Некада је то било драго камење, или житарице, стока. Сам новац нема никакву вредност, њему је народна банка гаранција вредности, као што је некада лик владара био гаранција вредности – говори Виолета Војводић.

Едуард Балаз каже да им је приликом рада на пројекту као инспирација послужила и једна стара персијска поема, која говори о томе да у животу постоје путеви који доносе добитак, уз губитак душе. Са друге стране, Виолета Балаз напомиње да потрага за златом може да има и дубљи смисао. Она наводи пример експедиције која је кренула да открије Елдорадо. Елдорадо није пронађен, али су учесници потраге ушли у историју као истраживачи који су обишли цео ток Амазона. 

– Платна картица симболизује и потрошачко друштво, које се овде гнусно пласира. У Србији нема одбране од тога, док је, рецимо, у Немачкој у устав уграђена рестрикција потрошње – говори Виолета Војводић-Балаз.

Један сегмент изложбе су рамови насликани на зиду, на којима посетиоци могу кредом да упишу своја опажања и размишљања о вредностима.

Осврћући се на актуелну културну климу у Србији, Виолета и Едуард Балаз кажу да реално не постоји улагање у уметност. Улаже се у фестивале и плате, али не и у сам уметнички продукт.

– Уметност је врло исплатива категорија, чак и у условима потрошачког друштва. Индустрија, маркетинг, културна дипломатија, сви могу имају користи. Боље је послати уметника, јер је он амбасадор културе, него 15 политичара – закључује Виолета Војводић-Балаз. 

Едуард Балаз напомиње да Париз живи само од културне понуде, од музеја и продаје уметничких сувенира, као и Цирих, Америка од филмске индустрије. – То су мегапројекти, али када се скалира на друге, ниже нивое, то се лако примењује. Зашто је уметност отерана са тржишта? Зато што је у Србији она и даље ослоњена на период социјализма, употребљавана је у идеолошке сврхе. То се и сада ради, само што нису у питању слетови, него фестивали. Да ли је „Егзит” или „Гуча” није битно, суштина је иста – сматра Едуард Балаз.

Група „Уртика” у својим радовима користи разне технике, од класичног сликарства, преко компјутера до графике. Основана је 1999. године, а од 2002. године до сада нису имали премијерну изложбу у Србији. За то време су излагали широм Европе.

С. Стаменковић