Црвени картон из Беле куће

Американци су јуче имали два разлога за весеље, али су једнодушно искористили само један: квалификовање своје репрезентације међу 16 најуспешнијих на Светском фудбалском првенству. Заслужено дисквалификовање генерала Стенлија Мекристала с положаја команданта оружаних снага у Авганистану оцењено је, међутим, полемично и као примена правила демократије и као догађај који потврђује нескладе у односима између цивилних и оружаних снага.

Мекристал се „заиграо”, наиме, и оспорио један од основних принципа демократије – контролу изабраних политичких представника над армијом. Поспрдним речником (за шта се доцкан јавно извинио) омаловажио је и високе домаће функционере (и француског дипломату) и националну стратегију на спољном „бојишту од виталног националног интереса”, због чега му је Бела кућа показала „црвени картон”. Смењен је, укратко, зато што је као ратни голгетер, који селекторску стратегију и тимску игру конкретизује „цепањем мреже” противника, умислио да своју ефикасност може да исказује и аутоголовима, то јест критиком на рачун врховне, цивилне, команде. И тиме да покаже како би он, као вођа војних операција, могао да буде знатно ефикаснији кад влада не би „спутавала” његов пуцачки потенцијал.

На политичке омеђености (махом проистекле из опреза европских савезника) жалио се и својевремени командант НАТО-а, амерички генерал Весли Кларк, приликом бомбардовања СРЈ у пролеће 1999. Да њих није било, причао је, он би брже остварио постављени циљ, да би убрзо после таквих пребацивања био послат у пензију.

Мекристалов „случај” подстакао је, међутим, преиспитивања Американаца не само о смислу рата у Авганистану, чију сврсисходност анкетирана већина оспорава, него и о стратешкој конкурентности унутар сопственог националног бића. Није ли политика САД превише милитаризована, а америчка војска превише политизована, питања су која добијају упадљив публицитет.

Оружане снаге повећавају утицај у појачано милитаризованом америчком друштву, констатује бостонски експерт Ендру Басевик. Хроничари томе у прилог износе податке да се војни издаци САД приближавају суми од 1.000 милијарди долара годишње, потискујући своте за дипломатију и помоћ иностранству, и да се управо именовани наследник Мекристала у Авганистану, генерал Дејвид Петреус, помиње као могућни кандидат републиканске опозиције на изборима (2012) за кормилара Беле куће (против демократе Обаме који му је поверио нову, оперативно најважнију, бојну дужност).

Кључна ствар у смени Мекристала је судбина темељца демократије, цивилна контрола над армијом, наглашава недељник „Њузвик”. Недопустиво је да официри јавно критикују или исмевају политичаре и представнике савезника, сматра и дневник „Волстрит џорнал”.

Омаловажавање америчких политичара, како је то учинио Мекристал у интервјуу њујоршком магазину „Ролинг стоун”, представља неку врсту (покушаја) пуча на амерички начин, оцењује лондонски „Гардијан”. Не ради се, додаје британски лист, о нечему што би било налик донедавним непрестаним стрепњама у Турској да ће доживети државни удар или сличним бојазнима у појединим престоницама западне Африке, али указује на потребу да се „генерали ставе под контролу”.

Аналитичари подсећају да је један од предуслова за демократизацију земаља у транзицији управо цивилна демократска контрола над оружаним снагама, а што се сада делимично испоставља и као проблем главном протагонисти таквог курса – Вашингтону. Не само да је у Америци милитаризована политика, него је и њена војска прилично политизована, истиче у „Лос Анђелес тајмсу” Брус Акерман, професор права на Универзитету Јејл. До 1976. су се више од половине официра изјашњавали као ванпартијци, наводи аутор, да би се чак више од 60 одсто питомаца војне академије Вест поинт 2004. декларисали као републиканци (чији је представник, Џорџ Буш млађи, те године реизабран за шефа државе).

У историји Америке било је више примера смењивања вођа ратних операција због покушаја да се они испоставе као конкуренти доносиоцима политичких одлука. Често је Вашингтон, у хладном рату, и подржавао војне режиме, поготову у Латинској Америци, као брану „црвеној (комунистичкој) опасности”. Да би сада „црвене картоне” делио, прилично често, својим армијским играчима као „унутрашњополитичким отпадницима”.

Одлука Обаме да смени Мекристала поздрављења је у „разнобојним” медијима као потез којим се учвршћује поредак надлежности, ко је ко и шта је шта. А који надмашује и недоумице око рата у Авганистану и оспоравања актуелног шефа Беле куће као „лаика” који није служио војни рок. И све у складу и са изреком да је „рат сувише озбиљна ствар да би био препуштен генералима”...