Ада за све људе

Кад тропско време окује престоницу, Ада Циганлија само што не потоне у Саву од великог броја посетилаца. Већ од раног јутра Београђани аутобусима, аутомобилима и чамцима опседају омиљено излетиште. Пошто је улаз слободан, тешко је пребројати све "адаџије", али преко викенда спас на плажи, или испод крошњи дрвета нађе и до пола милиона људи.

Купају се, сунчају, возе бицикл, скачу са банџи џампа, шетају се, играју кошарку, фудбал, рагби, голф, бејзбол или тенис. Они који слушају савете лекара и избегавају сунце мезете у дебелом хладу, седе по сплавовима...  Кад се уморе, враћају се у град, где их већ у Булевару војводе Мишића чекају врели асфалт, гужве у превозу и бриге које су ту ујутру оставили. Једино су привилеговани Новобеограђани који за 60 динара, у оба правца, могу за неколико минута чамцима да се превезу на другу страну обале.

Медији су препуни реклама у којима се сугерише где би грађани могли да проведу лето. Само у Новом Београду је закупљено шест билборда који препоручују Црногорско приморје. Захваљујући благодетима које пружа посетиоцима, Ади је свака реклама сувишна. На свега пет километара од центра престонице, а на поглед од Чукарице и Новог Београда, Ада Циганлија је за многе суграђане прихватљивија туристичка дестинација од Грчке, Црне Горе, Турске или Бугарске. Оаза зеленила и уређених плажа постала је култно место где се одмарају богати и сиромашни, лепи, ружни, дебели, мршави, јапијевци, радници...

Темељ данашњем изгледу Аде дао је пре четрдесет година Милијан Неоричић, тадашњи председник Скупштине града, који је потписао одлуку о Детаљном урбанистичком плану "Рекреативно спортског центра Ада Циганлија". Тим актом спречене су идеје неких револуционара да Ада буде место где ће бити саграђено неколико новобеоградских блокова. Велика шума је углавном сачувана, језеро се редовно чисти од подводног муља и трава за шта је купљена нова машина. У међувремену је изграђена инфраструктура где су уведене вода, струја, канализација, асфалтирани су путеви, направљени паркинзи...

Да је Ада непроцењиво богатство за Београђане, знао је и вожд Карађорђе, који ју је у знак посебних почасти 1807. године указом поклонио Младену Миловановићу, "председатељу Совјета Сербског". Неки историчари тврде да је добила име по Ромима који су се тамо склањали од порезника и уједно секли дрва за огрев.

Век касније, Ада је три дана била центар света, што је велика заслуга довитљивог Бранислава Нушића. Он је 1908. године на празник Свете Тројице организовао прославу, када су приказиване позоришне представе, такмичили се у пливању, вожњи чамцима, а могло је да се пазари по нижим ценама него у Кнез Михаиловој. Тад су Срби први пут видели телефон, чудну справу,  којом су могли да разговарају са рођацима чак из Ниша.

 У "Политици" из тог времена остала је забележена анегдота да је једна жена припитом мужу сугерисала да га фотографише за успомену.

"Овде је секунд сликање, а ти се другче не можеш сликати него само секунд, јер се стално љуљаш", записао је новинар "Политике".    

После Другог светског рата Ада је, гласинама, постала позната као место где се налазио затвор Озне и где је, по свему судећи по непровереној информацији, погубљен министар Краљевске југословенске војске у отаџбини Драгољуб Дража Михаиловић. Међутим, до данас то није потврђено.

Да Ада не остане острво у "београдском мору" заслужни су омладинци из бивше велике Југославије, који су педесетих година прошлог века, као бригадири у  радним бригадама из целе државе, крчили непроходне шикаре и градили насип дугачак седам километара и посули га земљом. Тако је Ада постала полуострво.