Руси дођите кући

Летонац Владиславс Рафалскис је Рус без националности, с летонским "пасошем туђинца". Судећи по наводима Радија слободне Европе – таква исправа не може бити од велике помоћи уколико њен поседник жели да путује негде ван земље, рецимо у Европу или Русију.

Осим балтичких државa, с летонским "пасошем туђинца" могло би се ући још једино у Данску.

Евентуалне нелогичности таквог Рафалскисовог статуса проистичу из продужене решености летонских власти да оспоре држављанство и грађанска права Руса, међу којима је највећи број оних који су ту и рођени, али у време СССР.

Летонски пример

У летонском примеру – тај спор власти и грађана тиче се 40 одсто свег становништва. Руси не пристају да их Летонија сматра странцима, а Летонија их, опет, не признаје држављанима. И тако, до даљег, уже се потеже.

Постати пуноправни Летонац подразумева положити испит. Необична "матура из националног" саздана је, међутим, од питања смишљених да или потврде или порекну стање потпуне испраности од трагова руског, у корист летонског културног идентитета. Русима то, дабоме, тешко пада. Знају летонски, знају летонску историју, али не могу се одродити као Руси. Одбијају да изађу на испит.

Случај летонског "испирања и филтрирања" летонских  Руса није непознат јавности. Повлачи се већ годинама по институцијама Европе за заштиту људских права, као гусеница са сто ногу. Оно што је у свему томе сада ново тиче се Русије, која Летонце Русе, али и све друге Русе ван Русије, позива да дођу кући, у Русију.

Реч је о тридесет милиона Руса, расутих по бившим републикама бившег СССР-а, а највише у Украјини, Казахстану и Белорусији. Јуна ове године Москва је усвојила прописе на основу којих Руси који се одлуче за пресељење у Русију имају право на социјалне повластице, једнократну помоћ у новцу и сарадњу власти у остваривању права на држављанство Русије.

Услови Русима имигрантима су израз Путинове политике "помоћи земљацима ван земље", за коју је шеф Кремља рекао да мора бити "круцијални циљ" Русије. Остваривање тог циља "не може бити подређено никаквом дипломатском или политичком погађању", изјавио је председник.

Узгред, Путин је уз те речи и упозорио (републике са руским становништвом, а можда и ЕУ). "Они који не уважавају, не поштују или не обезбеђују људска права, ни сами немају право да захтевају да се људска права поштују од других", рекао је.

Демографска јама

Подстицај Москве земљацима да се врате оставио је понеке власти равнодушним, али не све власти у свим "совјетским републикама". Председник владе Казахстана Ахметов изразио је, на пример, бојазан да би масовно напуштање Казахстана (с више од тридесет одсто живља руског порекла) могло у тој земљи имати економски штетне последице.

Другим речима, Ахметова заправо брине оно исто чиме је и Москва (остављајући по страни увек згодно питање људских права) узнемирена – рапидан пад становништва. У настојању да се то надокнади, и пространи Казахстан и још шира Русија убрзано отварају капије пред мигрантима из централне Азије. Али у руском случају, све то и даље изгледа као сасвим недовољно. У Москви су забринути мрачним предсказањима демографа за будућност (да ће становништво земље до 2050. опасти на мање од сто милиона) и потребом, противречном таквој тенденцији – да се седми део површине целе планете, колико запрема Русија, попуни људима.

Сагласно изјави Кофија Анана на седници једне од специјализованих комисија УН, Русија је по броју приспелих имиграната већ сада друга у свету, прва после САД. Анан је поменуо цифру од дванаест милиона насељених.

Руски извори кажу, само Кинеза има око милион – мада, произилази да заправо нико и не зна колико их је тачно, због илегалног настањивања, на руском Далеком истоку, у Сибиру, али у све већем броју и у Москви.

Замишљени развој заснован је на издашним ресурсима. Ипак, све већи број ауторитета у анализи развоја (иностраних и домаћих) упозорава да је највећи ресурс људство. Не може бити развоја без људи. Отуд и руска благонаклоност у односу на аљкаво вођену статистику усељавања. У последње време, све чешће се чује подсећање да су "Америку изградили досељеници".

Хоће ли се, међутим, сами Руси ван Русије одазвати "позиву отаџбине" да дођу кући? По реаговању земљака Владиславса Рафалскиса Летонаца, то у овом тренутку још није сигурно. Многи нису начисто с тим шта би их, уистину, очекивало у домовини предака. Верују у искреност Путинових настојања, али не верују корумпираној администрацији. Без њене "помоћи" тешко је остварити обећана усељеничка права.

Има и оних других, који не виде због чега би требало да беже из земље у којој су рођени. И, коначно, оних који не желе то да учине, баш због сегрегационе антируске шовинистичке политике летонских националиста. Као, веле, доста је било тумбања пресељењима