Ко је први у Азији

Кад год јапански премијер Коизуми посети храм Јасукуни, где се чува успомена на два и по милиона у рату палих Јапанаца, а међу њима и успомена на ратне злочинце који су оставили крваве трагове у Кини, Пекинг то доживи као свесно и намерно "вређање осећања кинеског народа". Слично реагује и Сеул.

Коизуми је сада, шести пут откако је премијер, посетио тај храм – и то 15. августа, на дан пораза Јапана у Другом светском рату пре 61 године – у чему су и Кинези и Корејци видели дрску провокацију. Кинески министар спољних послова Ли Џаосинг озлојеђено је рекао јапанском амбасадору у Пекингу да је Коизумијев потез "изазов међународној правди" и "гажење по савести човечанства".

Коизуми, који у септембру напушта положај премијера и положај председника владајуће Либерално-демократске парије, пркосно је оценио реаговање Пекинга и Сеула као "незрело". Кинезима је, изгледа, важније то што више од половине Јапанаца не одобрава премијеров гест. Иако су политички односи између две земље у застоју више од годину дана – и налазе се, по многим оценама, на најнижем нивоу у последње три деценије – Пекинг је давно престао да рачуна са Коизумијем. Премијер Вен Ђијабао је још прошлог децембра одбио да се редовно састаје са својим јапанским колегом док се не промене "атмосфера и услови".

Партнери и ривали

И док се на ту промену чека, на обе стране се анализира шта се у међувремену десило и зашто се десило. Од априла прошле године, кад је у Кини – такође поводом Коизумијеве посете храму Јасукунију – букнуло антијапанско, а у Јапану антикинеско, расположење, обе владе су уложиле напоре да атмосферу држе под контролом и да спрече негативно дејство политике на привреду.

А у тој области би имало шта да се поквари. Кина је, претекавши Америку, постала први трговински партнер Јапана. Јапан је главни страни инвеститор у Кини и такође главни, упоредо са САД и ЕУ, трговински партнер Кине. Робна размена између две земље досегла је вредност од 230 милијарди долара. У Кини ради 30.000 јапанских компанија које запошљавају 9,2 милиона људи. У Јапану Кинези увелико купују јапанске фирме, преузимајући, са модерном технологијом, и врхунске стручњаке.

Сарадња је заснована на стратешкој комплементарности привреда. Рачуна се са "узајамним срастањем интереса" и заједничким доприносом развоју целе Азије, на чему је ММФ већ одао признање обема земљама. Оријентација на дужи рок види се по припремама људског потенцијала. У Кини ради или студира сто хиљада младих Јапанаца. А две трећине страних студената у Јапану – преко 80.000 – чине Кинези.

Међутим, две силе су, са експанзијом кинеске спољне трговине, постале најпре економски ривали, а потом истовремено и партнери и такмаци у борби за политички утицај, посебно у Азији. Откако су ушле у надметање за интересне сфере, други, посебно земље АСЕАН-а, постављају отворено питање која је од њих две важнија за све и која је прва у Азији – Јапан, захваћен дугогодишњом кризом, или Кина у брзом успону. По многима, Кина је већ умањила вишедеценијски примат Јапана.

Ову нову азијску констелацију занимљиво тумачи Накагава Хиденао, истакнути функционер Коизумијеве Либерално-демократске партије и познавалац међународних односа. Кина и Јапан, каже он, постали су "силе подједнаке тежине, у оквиру који раније није био виђен у Азији". Пошто су у нову ситуацију ушли психолошки и стратешки неспремни, међу њима неминовно долази до трвења.

Наслеђено неповерење

Други томе додају: кад осуђују Коизумија због некритичног односа према јапанској прошлости, Кинези се сећају времена свог великог понижења, па посредно поручују да се у новој азијској равнотежи снага не смеју олако вређати осећања равноправног партнера. Евокација прошлости, са пониженом Кином, може отуда да постане емотивни, историјски и подсвесни индуктор сукобљавања.

У пракси, трвење је заправо одраз наслеђеног неповерења. Јапан је забринут због модернизације оружаних снага Кине. Кина је забринута што је за Коизумијевог мандата Јапан кренуо у ревизију свог пацифистичког послератног устава. Поводом недавног објављивања јапанске "беле књиге" о одбрани, у којој се говори о "војној опасности" из Кине, Пекинг каже да кинески војни буџет (30,2 милијарде долара) чини тек две трећине војног буџета Јапана (45,4 милијарди).

Због неизграђеног, а у међувремену пољуљаног, политичког поверења – које сада може да доведе до застоја у билатералној привредној сарадњи (јер једну област не може дуго да прожима топлота, а другу ледена хладноћа) – две силе различито гледају и на "срастање узајамних интереса" у могућној заједничкој економској стратегији у Азији.

Кина је за стварање азијске економске заједнице, по угледу на Европску економску заједницу, јер регионалну интеграцију претпоставља америчком виду глобализације. У том смислу Кина и Јапан би у Азији могли да одиграју улоге какве су у Европи играле Француска и Немачка.

Јапанци, пак, процењују да таква заједница не би била заснована на истом систему заједничких, поготово демократских, вредности, какве је имала Европа, па предлажу ширу економску интеграцију – Јапана, Кине и Јужне Кореје са земљама АСЕАН-а, Индијом, Аустралијом и Новим Зеландом – која би хетерогеност компензовала јаким ослонцем на Америку. Јапан би, у том случају, имао са САД "специјалне односе" какве у Европи има Британија.

Свака од сила, међутим, сматра да је план оне друге нереалан. А у заједничкој игри стрпљења обе верују да је она друга дужна да прва направи политички уступак.