САРАЈЕВСКЕ СВЕСКЕ: културолошка претеча „југосфере“

Концем септембра 2002. године у Сарајеву је, без пуно помпе, представљен први број специјализованог, по много чему специфичног часописа Сарајевске свеске. У датом историјском оквиру и друштвено-политичком контексту, то је доиста представљало прави издавачки подухват.
Након трагичних ратова с почетка деведесетих година прошлог века, те суровог растурања бивше нам заједничке отаџбине, напрасно су покидане све везе. Наравно, није заобиђена ни сфера књижевног стваралаштва. Напротив, до тада уважени књижевни историчар из Загреба изјавио је, не трепнувши, како ће убудуће Хрватима српска књижевност бити исто што и исландска! Овако срочена изјава заправо је сублимисала стање напрасно усталасалих духова на вазда хировитом Балкану.

Прво уредничко језгро овог часописа представљали су, између осталих, Јовица Аћин, Иво Банац, Алеш Дебељак, Миљенко Јерговић, Твртко Куленовић, Енвер Казаз, Слободан Шнајдер, Михаило Пантић, те агилна извршна уредница Војка Ђикић, иначе доајен радијског новинарства.

У уводном слову првог броја, тадашњи и садашњи главни и одговорни уредник, Велимир Висковић нагласио је како Сарајевске свеске не теже стварању интелектуалне платформе за политичко оживљавање Југославије, нити доводе у питање реалитет новонасталих држава, већ просто „не пристају на идеју да се аутентични национални идентитет доказује само истицањем разлика међу сусједним културама и стварањем умјетних баријера циркулацији идеја и људи“.

Идеја Свески је подједнако дочекана и са зебњом и са скепсом, али и са отвореним противљењем, јер је као тукнула на југоносталгију. Ипак се кренуло.

Већ у првом броју часописа је најављена форма тематских блокова. Не случајно, други број Свески доноси темат о женском писму. А избор првог тематског блока се напросто наметао. Наиме, преовлађујући дух ових ојађених простора извирао је из руралног, агресивног, нетолерантног динарско-горштачког менталног склопа, снажно утемељеног у мачистичкој и патријархалној култури и традицији. Доминантна црта таквог духа представља уроњеност у прошлост, робовање митским и мистичним сликама и призорима, који су често уткани и у народну епику, те преточени у предања с колена на колено.

Мачистичко-патријархална култура није заобишла ни градове. Кад је женски наратив у пургерском Загребу дигао глас против рефашизације Туђманове Хрватске, по матрици озлоглашене ендехазије, пет сјајних списатељица – Јелена Ловрић, Дубравка Угрешић, Славенка Дракулић, Рада Ивековић и Весна Кесић – проглашене су „вештицама из Рија“! Преведено, „непријатељицама хрватства“. Био је то акт мизогиније и остракизма без преседана на овим просторима.

Надахнут уводни текст за први темат Свески написала је Јасмина Лукић, наглашавајући како је ратнохушкашка култура упориште имала управо у патријархално-мачистичком моделу моћи. Мада је женски наратив из деведесетих година прошлог века тај декадентни модел моћи разголитио до краја, нажалост, није успео осујетити крвави кермес на Балкану ...

Темат трећег броја Свески, „Писци на граници“, садржао је изврсне текстове Сибиле Петлевске, Боре Ћосића, Давида Албахарија, Драгана Великића, Бориса А. Новака и других. Поента је била да се у њему огласе писци који су сплетом, најчешће несрећних околности, своју личну и књижевну драму и судбину везивали за два или чак више културних простора.

„Књижевност и националистичка идеологија“ наслов је темата из четвртог броја Свески. Избор је био логичан, а уводни текст „Идеолози злочина“ потписао је Велимир Висковић. Поред обиља драматично и емотивно срочених текстова, упамћен је остао „Приједлог за размишљање“ Предрага Матвејевића, у којем овај износи тезу о нужности моралне осуде писаца, који су подржавали прогоне и злочине у протеклим ратовима. Матвејевић наглашава да његов апел није ни тужба, ни осуда, већ пледоаје да писци између себе препознају и морално осуде идеологе и подстрекаче ратног насиља.

Да ли као ехо Матвејевићевог апела, темат петог броја часописа је гласио „Ратно писмо“, а година је 2004. што јасно сугерише динамику изласка Свески. У правилу, два пута годишње. Са наредним едицијама успостављена је и пракса двоброја. Тематски блокови су разнолики, са снажним регионалним печатом – „Национални књижевни канон“, „Савремена књижевност и наши језици“, „Савремена драма“, „Савремени роман“, „Савремена приповијетка“, „Савремена поезија“, „Савремена критика“. Као што је видљиво из самих наслова, побројани темати су били строго књижевно омеђени. Међутим, двоброј 19–20 из 2008. године, за темат је изабрао филм, а наредни је био насловљен са „Град“, потом „Номадизам“, док последњи двоброј 27–28 описује феномен транзиције и културе на овим просторима.

Осамнаести број Свески из 2008, штампан на енглеском језику, представљао је врсту компендија најбољих текстова из претходних бројева. Од првог броја са четири стотине и нешто страна, последњи двоброј Свески представља дебелу књижурину од 850 страна. Само је тираж остао неизмењен и скроман – 1.000 примерака.

У последњем двоброју Свески сугеришем пажљиво ишчитавање есеја „Транзицијска етнокултурна пустиња“ Енвера Казаза, који немилосрдно сецира етнонационализмом разорено ткиво постдејтонске БиХ. Аутор ту метастазу друштвене патологије дефинише као идеолошку трауму, додајући како је транзиција у БиХ у знаку грозничавог настојања етнонационалистичких политичких елита да у миру остваре недосегнуте ратне циљеве. Казаз наглашава како дискурс о свим аспектима живота у данашњој БиХ робује атрибуту етно, што нужно води у форме псеудо, односно у первертирану стварност. Шта злокобније може снаћи једно друштво, додао бих.

Топло сугеришем и есеј „Транзиција у осам портрета“ Златка Паковића, чији су пасажи варирани у његовој колумни „Интелектуалац у транзицији“ управо у овом Политикином додатку.

Издавач Свески је Медиацентар из Сарајева, друштво за едукацију и промоцију медија у региону. Свеске излазе уз потпору фонда Отворено друштво БиХ, The Balkan Trust for Democracy, те неколико иностраних амбасада у БиХ. Сви досадашњи бројеви часописа су дигитално похрањени, односно доступни су у онлајн форми (www.sveske.ba и www.infobiro.ba).

Прошлог лета британски новинар Тим Џуда лансирао је духовиту кованицу „југосфера“ (Yugosphere) , као надоместак за простор бивше Југославије, са јасном назнаком о јединственом социокултурном простору.

Све упућује како су Сарајевске свеске заправо књижевно-културолошка претеча „југосфере“.