Шанса за мале улагаче

Крајем ове или почетком наредне године у Србији би требало да се појаве први домаћи инвестициони фондови а по основу Закона на чије се доношење чекало готово целу деценију.

Тиме је и Србија, као последња земља у региону, напокон створила шансу за мале улагаче да инвестирају средства у хартије од вредности, пре свега у акције профитабилних компанија, с основним циљем да остваре капитални принос, на разлици између куповне и будуће продајне цене.

Додуше, многе атрактивне компаније, попут Апатинске пиваре, ДИН-а, "Књаза Милоша", "Воде Врњци" и "Хемофарма", стекле су такозване стратешке инвеститоре који су "у посед" ушли методом преузимања или докапитализацијом.

Последица је да се њихове акције ретко, у занемарљивим количинама или никако не појављују на берзи.

Неке од најатрактивнијих фирми се никад нису ни појавиле на берзи, попут Луке "Београд", већ су по нетржишним ценама стекле већинског власника.

Стога је велико питање у чије ће акције и друге хартије инвестициони фондови моћи да улажу, поготово уколико држава не дозволи продају дела капитала садашњих јавних предузећа на берзи, чиме не би угрозила свој већински удео, али би, због атрактивности емитената, разиграла тржиште, продубила га и ојачала његову ликвидност.

На тржишту се промећу акције свега око 200 фирми, а сем обвезница старе девизне штедње других државних папира нема, тако да се инвестициони избор на плитком и недовољно ликвидном тржишту своди готово на ону народну: "Ево ти ништа – држ’ га добро".

Развој без кредита

 Доношење закона је само предуслов за развој овог сегмента финансијске индустрије, премда је и даље нејасно да ли ће Србија развојне циљеве реализовати посредством тржишта капитала, или ће се привреди раст финансирати "на дуг", узимањем скупих банкарских кредита, или комбиновано.

У земљама у којима доминира тржишна логика, берза је место за прикупљање свежег капитала за развој, што подразумева да добре фирме, с препознатљивим брендовима и снажном тржишном позицијом и извозним атрибутима, емитују нове акције за финансирање профитабилних програма и продају их на тржишту.

У том случају, купци, делећи ризик с емитентом, типују на будућу добит, а не на власништво и управљање компанијама.

Управо такви купци су инвестициони фондови, који за рачун својих акционара инвестирају у хартије које обећавају велики капитални раст.

Српској привреди хронично недостају инвестициона средства за развој, али су прилике такве да је битка за власништво још доминантна на берзи, тако да су сви изгледи да ће се капитал извозити у иностранство где ће инвестициони и приватни пензиони  фондови улагати, развијајући туђе економије, како би остварили циљеве својих сувласника.

Инвестициони фондови, као нова врста финансијских компанија у Србији, у свету постоје од 19. века, а њихова имовина у транзиционим земљама је, такође, у сталном порасту и показује знатно бржи тренд раста у односу на класичну штедњу.

Стога би разлоге за дуго оклевање да се донесе закон на основу којег би се формирали домаћи инвестициони фондови требало, највероватније, тражити у отпору снажног банкарског лобија, с једне и интересима тајкуна, невољних да се за акције добрих фирми боре на тржишту у снажној конкуренцији.

Парадоксално је и то што, премда је Закон тек недавно донет, у Србији увелико послују страни инвестициони фондови, тако да је страним грађанима омогућено да буду власници акција српских компанија, док су домаћа физичка лица, у жестокој конкуренцији, тешко долазила до појединих атрактивних акција.

Профитабилна улагања

Инвестициони фонд је финансијска институција која емитује и продаје сопствене акције прикупљајући тако новчана средства већег броја улагача да би их потом пласирали у различите врсте хартија од вредности, на основу прописаних критеријума, објашњава Лука Тањга са Београдске берзе.

Мобилишући слободна новчана средства продајом емисија својих акција или удела, инвестициони фондови омогућавају купцима да постану њихови акционари, односно да добију статус сувласника,

Прикупљени новац фондови инвестирају у диверзификован портфолио хартија од вредности, како би смањили ризик, а увећали добит, омогућивши на тај начин великом броју малих инвеститора да се укључе у трансакције на финансијском тржишту.

Истовремено, фондови доприносе (ре)алокацији капитала од мање ка више профитабилним улагањима, што за последицу има снажан привредни раст.

Свакако да сваки инвеститор може уложити сопствени новац у свој лични портфолио – изабране акције или обвезнице, али то захтева не само специфична знања и добру обавештеност о емитентима вредносних хартија, већ и поседовање значајнијег износа инвестиционих средстава и довољно времена како би се извршила одговарајућа диверзификација портфолија и смањио инвестициони ризик, наводи Тањга.

Међутим, инвестициони фондови нису једини облици управљања портфолиом хартија од вредности у име и за рачун улагача, нити су једини облик минимализације ризика. Портфолиом хартија од вредности могу управљати и друге финансијске институције (банке, дилерске и брокерске организације), а минимализација ризика може се обавити трансфером ризика (хеџинг).

Оно што даје предност инвестиционим фондовима у односу на друге финансијске институције је већи степен флексибилности у управљању портфолиом хартија од вредности, наглашава Тањга.