РАТ ОТРГНУТ ОД ЗАБОРАВА

Шта зна­мо о ра­ту ко­ји је 25. ју­на 1950. за­па­лио ко­реј­ско по­лу­о­стр­во? Мла­ђи ни­шта. Сред­ња ге­не­ра­ци­ја мо­жда ће се се­ти­ти аме­рич­ког фил­ма и ТВ се­ри­је M*A*S*H*. Са­мо ста­ри­ји пам­те кр­ва­ви иде­о­ло­шки об­ра­чун се­ве­ра и ју­га: бли­зу три ми­ли­о­на уби­је­них, ма­хом ци­ви­ла, то­ком три го­ди­не ра­та ко­ји је по­де­лио на­ци­ју, раз­дво­јио по­ро­ди­це и раз­ме­стио два ми­ли­о­на ко­реј­ске де­це.

Ко­ре­ја је, до­го­во­ром са­ве­зни­ка по­сле ка­пи­ту­ла­ци­је Ја­па­на у дру­гом ра­ту, већ би­ла по­де­ље­на. Се­вер­но од 38. па­ра­ле­ле би­ле су со­вјет­ске тру­пе, ју­жно аме­рич­ке. По­што су про­па­ли пре­го­во­ри о сло­бод­ним из­бо­ри­ма и ује­ди­ње­њу, тен­зи­ја је на­гло ра­сла. Он­да је усле­ди­ла ин­ва­зи­ја. Ко­му­ни­стич­ке тру­пе су већ ују­тру 28. ју­на ушле у Се­ул.

Аме­ри­кан­ци су од­мах оку­пи­ли 16-чла­ну „ко­а­ли­ци­ју вољ­них“ под за­ста­вом УН. По­чео је пр­ви рат по­сле Дру­гог свет­ског ра­та. У ок­то­бру су аме­рич­ке сна­ге ушле у Пјон­гјанг. Ки­на се вој­но уме­ша­ла ме­сец да­на ка­сни­је.

Био је то је­дан од нај­су­ро­ви­јих су­ко­ба 20. ве­ка. Во­ди­ли су га при­пад­ни­ци истог на­ро­да у име сво­јих хлад­но­ра­тов­ских па­тро­на.

На­палм бом­бе пр­ви пут су ко­ри­шће­не про­тив ци­ви­ла – мно­го ви­ше не­го ка­сни­је у Ви­јет­на­му. На Ко­ре­ју се сру­чи­ло ви­ше бом­би не­го на чи­та­ву Евро­пу то­ком Дру­гог свет­ског ра­та. Са­мо је још фа­ли­ло да аме­рич­ки пред­сед­ник Ха­ри Тру­ман оства­ри сво­ју прет­њу атом­ском бом­бом.

Де­це­ни­ја­ма ка­сни­је о су­ко­бу се го­во­ри­ло као о „за­бо­ра­вље­ном ра­ту“. То­по­ви су ућу­та­ли. Иако је 38. па­ра­ле­ла и да­ље нај­твр­ђа иде­о­ло­шка гра­ни­ца на све­ту, пред­сед­ни­ци две Ко­ре­је су 50. го­ди­шњи­цу ра­та ис­ко­ри­сти­ли за раз­ме­ну по­мир­љи­вих ге­сто­ва.

По­том су се ства­ри вра­ти­ле на ста­ро. Ма­ја 2009. Се­вер­на Ко­ре­ја се јед­но­стра­но по­ву­кла из при­мир­ја пот­пи­са­ног 27. ју­ла 1953. Ни­шта нео­бич­но да је 60. го­ди­шњи­ца по­но­во обе­ле­же­на тен­зи­јом.

Ток до­га­ђа­ја по­сле овог 26. мар­та, ка­да су тор­пе­да се­ве­ра по­то­пи­ла ју­жно­ко­реј­ску кор­ве­ту „Че­о­нан“ и ње­на 64 мор­на­ра, ука­зу­је да би „за­бо­ра­вље­ном ра­ту“ ви­ше од­го­ва­рао на­зив „не­пре­ки­ну­ти рат“.

На­пе­тост из­ме­ђу ка­пи­та­ли­стич­ког ју­га и нај­ри­гид­ни­је из­вед­бе ре­ал­со­ци­ја­ли­зма на изо­ло­ва­ном се­ве­ру има по­тен­ци­јал да се пре­тво­ри у но­ву ору­жа­ну кон­фрон­та­ци­ју.

Пјон­гјанг од­ба­цу­је од­го­вор­ност и пре­ти вој­ном ак­ци­јом уко­ли­ко му УН за­пре­те ка­зне­ним ме­ра­ма због овог ин­ци­ден­та. САД раз­ма­тра­ју ка­кве би ефек­те мо­гло да има сла­ње но­са­ча ави­о­на ко­ји би се при­дру­жио ма­не­ври­ма Ју­жне Ко­ре­је, ко­рак ко­ји би не­сум­њи­во зна­чио де­мон­стра­ци­ју си­ле.

Ва­шинг­тон та­ко­ђе, сле­де­ћи при­мер Ира­на, раз­ми­шља о фи­нан­сиј­ским санк­ци­ја­ма про­тив Се­вер­не Ко­ре­је, још јед­не „от­пад­нич­ке др­жа­ве“ по не­из­ме­ње­ној но­мен­кла­ту­ри Џор­џа В. Бу­ша.

Та­ко су од­но­си два де­ла исте на­ци­је до­спе­ли до „ра­та ко­ји мо­же да из­би­је од­мах“, ка­ко ка­же вој­ни ко­ман­дант се­ве­ра, ге­не­рал Ху­анг Еуи Дон.

Мо­же, али ко­ме би та­кав су­коб са­да био од ко­ри­сти? Ве­ли­ке си­ле иза­шле су из Хлад­ног ра­та. Ру­си­ја и САД сма­њу­ју ну­кле­ар­не и дру­ге ар­се­на­ле. Ки­на, нај­бли­жи са­ве­зник Пјон­гјан­га, је­сте нај­о­збиљ­ни­ји аме­рич­ки иза­зов, али сва­ки стра­тег у Ва­шинг­то­ну би да евен­ту­ал­ну шан­су за об­ра­чун са сво­јим нај­ве­ћим по­ве­ри­о­цем оста­ви за не­ка ка­сни­ја вре­ме­на.

Уоста­лом, иако Се­вер­ну Ко­ре­ју оп­ту­жу­је за бор­бе­не ну­кле­ар­не ам­би­ци­је, Аме­ри­ка већ ра­ту­је на два фрон­та, у Ира­ку и Ав­га­ни­ста­ну.

То би тре­ба­ло да пред­ста­вља фак­тор од­вра­ћа­ња од ула­ска у но­ве кон­фрон­та­ци­је, ма­да ни­шта не ис­кљу­чу­јем по­сле сме­не ге­не­ра­ла Стен­ли­ја Ме­кри­ста­ла, глав­но­ко­ман­ду­ју­ћег НА­ТО тру­па у Ав­га­ни­ста­ну, ко­ји је кри­ти­ко­вао вр­хо­ве аме­рич­ке ад­ми­ни­стра­ци­је.

За Аме­ри­кан­це, ко­реј­ски рат је за­и­ста „за­бо­ра­вље­на“ епи­зо­да уде­ну­та из­ме­ђу три­јум­фа у Дру­гом свет­ском ра­ту и тра­ге­ди­је у Ви­јет­на­му ко­ја ће усле­ди­ти. Со­вје­та ви­ше не­ма. Ки­не­зи не­ма­ју раз­ло­га да под­се­ћа­ју на вре­ме­на ко­му­ни­стич­ке агре­сив­но­сти.

Шта он­да че­ка Ко­реј­ско по­лу­о­стр­во? Ти­ња­ње за­мр­зну­тог су­ко­ба све до тре­нут­ка док не­ко­ме, ре­ци­мо Ва­шинг­то­ну или Пе­кин­гу, не за­тре­ба да га од­мр­зне? Или пад „ко­реј­ског зи­да“ и ује­ди­ње­ње се­ве­ра и ју­га по вер­ти­ка­ли, по­пут ује­ди­ње­ња не­мач­ког ис­то­ка и за­па­да по хо­ри­зон­та­ли?

Ко­реј­ски рат био је бра­то­у­би­лач­ки. Се­вер га сла­ви на свој на­чин. Југ се под­се­ћа нај­ве­ће на­ци­о­нал­не тра­ге­ди­је у са­вре­ме­ној исто­ри­ји. Пр­ви го­во­ре о од­бра­ни со­ци­ја­ли­зма, дру­ги о од­бра­ни сло­бо­де и де­мо­кра­ти­је.

И јед­ни и дру­ги по­тај­но раз­ми­шља­ју о то­ме да је рат ко­ји је усле­дио са­мо пет го­ди­на по­сле осло­ба­ђа­ња од ја­пан­ске ко­ло­ни­јал­не вла­да­ви­не оста­вио ду­бо­ке ожиљ­ке на на­ци­о­нал­ном би­ћу. Ду­хо­ви по­де­ле про­га­ња­ју и јед­не и дру­ге.

Ис­тра­жи­ва­ња ка­жу да у Ју­жној Ко­ре­ји ви­ше од по­ло­ви­не ти­неј­џе­ра не зна ка­да је из­био рат. Не знам ка­ко ства­ри сто­је на се­ве­ру. Прет­по­ста­вљам да „во­ље­ни во­ђа“ па­жљи­во кон­тро­ли­ше да се да­тум не за­бо­ра­ви.

Све ме под­се­ћа на 1389. Зна­те на шта ми­слим. За­то се не сла­жем са увод­ни­ча­рем ло­кал­ног ли­ста у Се­у­лу ка­же да је „ту­жно“ што мла­ди Ко­реј­ци с ју­га не пам­те. Не пам­те шта? Ју­би­леј ра­та, по­ги­ну­ћа, по­де­лу, ра­се­ља­ва­ња?

За раз­ли­ку од ње­га, ми­слим да је то до­бро. Не, не тре­ба за­бо­ра­ви­ти рат. Тре­ба се под­се­ти­ти ње­го­вих по­сле­ди­ца, али ако упор­но под­гре­ва­те се­ћа­ња да су се­вер­ња­ци уби­ли ви­ше ју­жња­ка не­го Ја­пан­ци то­ком вре­ме­на оку­па­ци­је Ко­ре­је, он­да је то исто као и по­сле ми­ну­лих ве­ко­ва 2010. под­се­ћа­ти на Ће­ле-ку­лу или стал­но жи­ве­ти у сен­ци Ја­се­нов­ца.

Шан­се по­ми­ре­ња сти­чу се ако се из­бег­не те­рор исто­ри­је. Та реч, по­ми­ре­ње, и ов­де је че­сто у упо­тре­би. Реч ла­ко из­ри­ца­на у реч­ни­ку по­ли­ти­ча­ра – исто та­ко ла­ко из­го­ва­ра­на као и реч рат њи­хо­вих прет­ход­ни­ка – а та­ко бол­но спро­во­дљи­ва ако се стал­но вра­ћа на вре­ме­на омра­за, по­де­ла и су­ко­ба.

Је­ди­но вре­ме ле­чи све, под усло­вом да се не ре­гру­ту­ју но­ви на­ци­о­на­ли­сти или иде­о­ло­шки су­пар­ни­ци, не­спрем­ни на пра­шта­ње, спрем­ни на но­ве об­ра­чу­не.

Прет­по­ста­вљам да су и ове го­ди­не вој­ни­ци се­ве­ра и ју­га рас­по­ре­ђе­ни дуж де­ми­ли­та­ри­зо­ва­не зо­не код Пан­мун­џо­ма са­ра­ђи­ва­ли ка­ко би пра­ти­ли ТВ пре­но­се утак­ми­ца из Ју­же Афри­ке, као на Свет­ском фуд­бал­ском пр­вен­ству 2002. о че­му је је­дан ју­жњак на­пра­вио до­бар филм.

Али, же­ље вој­ни­ка и ци­ви­ла че­сто оста­ју не­у­сли­ше­не. Стра­ни и до­ма­ћи по­ли­ти­ча­ри има­ју сво­је при­о­ри­те­те. Тен­зи­је су им увек до­бро­до­шле. Да се не­ко др­жи на крат­ком по­ве­зу. Да се пре­ко ње­га ис­пи­па­ва­ју ми­ши­це, оба­ра­ју ру­ке. Ко­реј­ски рат био је пр­ви у ни­зу „огра­ни­че­них ра­то­ва“ ко­је ће свет­ски моћ­ни­ци ка­сни­је ко­ри­сти­ти сву­да по све­ту.

Се­вер­но­ко­реј­ски во­ђа Ким Џонг Ил је по­но­сан што у ка­ве­зу од зе­мље чу­ва по­след­њи свет­ски ре­ликт ста­љи­ни­зма и што пот­по­ма­же је­ди­ни пре­жи­ве­ли Хлад­ни рат.

Пи­там се да ли би то мо­гао, све укљу­чу­ју­ћи и сво­је ну­кле­ар­не прет­ње, да та­кав ка­кав је­сте ни­је нео­п­хо­дан. Ка­ко свом иде­о­ло­шком, али ви­со­ко праг­мат­ском са­ве­зни­ку Ки­ни, та­ко и За­па­ду.

Мо­жда је 60 го­ди­на до­ста. Мо­жда је вре­ме да се две Ко­ре­је ује­ди­не, да се ра­ста­вље­не по­ро­ди­це спо­је. Мо­жда, али суд­би­на се­ве­ра и ју­га Ко­ре­је не од­ре­ђу­је се у Пјон­гјан­гу или Се­у­лу, већ у Пе­кин­гу и Ва­шинг­то­ну. Укле­те су зе­мље ко­је упад­ну у ту­ђе игре. По­ста­ну објек­ти исто­ри­је.