Без школе нема ништа

Ромски дечак лепог имена Елвис има само дванаест година. Похвалио се да му је 17. септембра рођендан. Рођен је у Немачкој, где су му живели родитељи и где је редовно ишао у школу. Када су се вратили овде, престао је, али не жели да прекине с учењем.

– Јесте пауза, али морам да наставим школовање. У Немачкој сам завршио пет разреда, волео сам да учим и био сам одличан. Кад смо се вратили, од моје школе – ништа. Говорили су ми шта ће ми више, знам да читам и пишем, али се ја с тим не слажем.

У Свратишту су заинтересовани да деци која су вредна и желе да уче то треба и омогућити. Тако ће и Елвис 1. септембра да настави са школом.

– Радујем се. Без школе немам ништа. Ако завршим школу моћи ћу да кажем да сам нешто урадио.

Елвис је млад, али више је него јасно да је зрео и да заиста мисли то што говори и да ће се трудити да настави школовање.

– Јесте пауза, али не мари. Најважнији су воља и спремност да учиш.

Паметан дечак озбиљног лица каже да је тешко бити Ром, јер, да би се школовао, најпре мораш, поред ромског, да савладаш и српски језик. Већина родитеља нигде не ради и деци не може да приушти ни најосновније, а не неки луксуз у који, како он мисли, спада и понеки слаткиш.

За мајку каже да је завршила пет разреда, а за оца не зна шта има од школе јер никада о томе нису причали. Зато и живе тешко, јер без школе не може да се добије посао.

Елвис сматра да је стицање знања највредније и неопходно да би се оствариле многе жеље које има и он и ромска деца, као и сва деца света.

– Знаш ли порекло Рома?

– Знам, Индија.

Живи у бараци. Има још два брата и сестрицу којој је само 10 месеци и жали се да је неухрањена.

– Баш је мршава.

Елвис проси. То се сматра радом на улици. А шта друго да ради када немају приходе?

Све паре које заради просећи на углу улица у крају у коме живи односи мајци. Никада то није много новца. Тешко је просити: ако сунце жеже – претопло је, а и опасно је дуго бити на јаком сунцу. Када пада киша склањаш се од ње...

Како каже, има људи који су спремни да дају новац, нису то велике суме, али има и оних који га псују што проси.

– Зато и хоћу да учим, да када порастем не морам да мислим на прошњу већ да рaдим.

Живи на периферији града, у бараци која је тесна за све и у њој је један кревет и душеци на поду на којима спавају он и браћа. Жао му је што мора да изађе на улицу и проси, али нема другог избора, јер мајка има бебу и мора да је чува, а сакупљање секундарних сировина не доноси довољно новца да би ова вишечлана породица живела боље.

Снежана Прљевић

-------------------------------------------

Деца све памте

Свој прилог можете да уплатите на жиро рачун:

205-127261-97 Комерцијална банка на име Центар за интеграцију младих са назнаком Политика; 

SMS-ом на број 1019 (само за кориснике МТС мреже). Цена 25 динара (ПДВ укључен у цену). Сва прикупљена средства намењена су пројекту „Свратиште за децу улице”