Посао, па удаја

Емина је увек ведра и насмејана. Долази редовно у Свратиште од првог дана и ту је попримила многе лепе навике које јој помажу да буде негована девојка која зна шта хоће у животу.

– Рођена сам у Београду. Живим са мајком и два млађа брата на периферији града. Имамо две мале просторије и то је све.

Има дечка, али још јој не пада на памет да се уда. Каже, има времена. И то је један од доказа колико је долазак у Свратиште утицао на њена размишљања о животу.

– Прво желим да нађем посао, да имам плату и да стекнем кров над главом, да имам где да живим. Желим да се удам и има децу тек када им будем могла да приуштим све што им је потребно. Не желим да се муче.

У њеним годинама многе Ромкиње су већ мајке и по петоро деце. Рано се удају и живе тешко. Немаштина их прати. Дође им као усуд.

– Не желим да будем материјално и стамбено незбринута. Још је рано за удају. Не жури ми се. Тек ми је седамнаест година.

Иначе, срећна је јер још једном ромском девојчицом спрема представу. Не зна где ће се одржати, али се нада да ће бити успешне на позорници.

Овде, у Свратишту, редовно долази да се окупа и пресвуче, јер у кући нема воду. Воли да јој кажу да јој нешто лепо стоји попут хаљине коју је имала на себи док је разговарала са мном.

Нажалост, ова девојка која перфектно влада српским језиком и добро зна да каже шта жели а шта не, о чему машта и чему се нада, не зна када ће заиста бити у прилици да добије посао, јер због крштенице коју из одређених разлога још нема не може да настави школовање. А радо би то учинила.

–Ускоро би, рекли су нам овде, у Свратишту нас четворо требало да почне да ради у једном београдском ресторану на испомоћ у кухињи. Радује ме одлазак на тај привремени посао. Када бих остала за стално, мојој срећи не би било краја.

Емина данас чезне да ради, а када је била мала, то не крије, ишла је у прошњу. Сада више не проси, али један брат проси а други ради на улици  брише стакла аутомобила. Мајка је сама с њима и труди се да сакупљањем секундарних сировина, пре свега старих новина и картона, заради који динар. Нема школу и не може нигде да се запосли без ње.

Емина не жели да има мајчину судбину, да се уда а да претходно није пронашла сталан посао.

И док је ишла у прошњ, маштала је да ће све то проћи и да ће једног лепог дана имати посао и заборавити на тренутке које је проводила на београдском асфалту без динара у џепу.

Волела би да се ромска деца прихвате на начин на који им доликује, да се схвати да они само деца, без обзира на боју коже и да их нико не грди док просе или перу шофершабне, јер немају други начин да дођу до новца с обзиром да живе у тешким условима, а жељни су многих ситница које су њиховим вршњацима доступне.

Снежана Прљевић

Деца све памте

Свој прилог можете да уплатите на жиро рачун:

205-127261-97 Комерцијална банка на име Центар за интеграцију младих са назнаком Политика;

СМС-ом на број 1019 (само за кориснике мтс мреже). Цена 25 динара (ПДВ укључен у цену).

Сва прикупљена средства намењена су одржавању и развоју пројекта „Свратиште за децу улице”