Волео би да не проси

Око поднева је. У Свратишту врви од деце. Један малишан брише под и љубазно ме моли да се само мало померим да би и тај део пребрисао...

Живахно је јер се ближи време ручку. Чим су завршили са уређењем просторија отишли су у кухињски део како би појели следовање. Овде долазе долазе најсиромашнија ромска деца. Њихови родитељи нису у могућности да им обезбеде оброке које овде добијају.

– Што си сео овде, зар ниси гладан – пита васпитач једног од дечака који се ослонио на сто у ходнику који је и емсто на коме може да се напише домаћи задатак. Одговорио је да је већ појео рашак и месо и попио сок. Погледао је у мој нотес и знатижељно ме упитао:

– Шта то пишеш?

Рекла сам му да пишем о деци која долазе у Свратиште.

– Напиши да је овде лепо. Има шта да се једе. Ту се окупамо и лепо обучемо.

Васпитач каже да Београђани долазе  и доносе одећу. То је увек добродошло, јер деце је много, а у узрасту су када за тили час прерасту оно што су такорећи јуче одевали.

Џевад живи далеко до Свратишта, али долази редовно, јер овде налази мир који му је као детету од девет година потребан а има коме да се изјада када је његовој маленој души тешко. Такви тренци, нажалост, у његовом животу су веома присутни.

Каже помало тужно да мора да проси зато што су веома сиромашни, јер му мама и тата нигде не раде, а има још сестру и брата.

Џевад не иде у школу. На јесен би требало да пође у први разред, да савлада сва слова.

– И математику – додаје и хвали се да зна да броји до дванаест. То чини користећи прстиће, а када је дошао до двадесет он каже – дванаест. Говорим му да је погрешио, а он и даље тврди да није. Поново почиње да броји, прође дванаетс и када стигне до двадесет опет понови дванаест. Питам га како може два пута да буде дванаест, а он слеже раменима. Заједно почињемо да бројимо...

Има бистре очи, лепе црте лица и осмех који плени. Види се да је  напаћено дете, али се у Свратишту труде да му бар сати које проводи на овом месту буду – оаза.

– Највише бих волео да будем полицајац.

Каже да му је мама много добра, али тата ... Њега би радо стрпао у затвор зато што много пије... Када нема пара за пиће ломи све по кући.

Очи му прекри сета, што су му сестра и брат тако мали да не може да их доведе овде да и њима буде лепо.

Мора да проводи време на улици све док га ноге држе и када му није до стајања, само да није у кући. А сав новац који заради даје оцу. Воли млађег брата а сестрицу од неколико месеци обожава.

– Лепа је. Само да је видиш.

Судећи по његовом изгледу и сестра мора да је лепа ако има делић његове финоће лица. А Џевад је веома леп дечко, мада је док смо разговарали, био у похабаној гардероби, неокупан и неопране косе, јер је чекао свој ред за купање и облачење у чисто.

Снежана Прљевић

Деца све памте

Свој прилог можете да уплатите на жиро рачун:

205-127261-97 Комерцијална банка на име Центар за интеграцију младих са назнаком Политика;

СМС-ом на број 1019 (само за кориснике мтс мреже). Цена 25 динара (ПДВ укључен у цену).

Сва прикупљена средства намењена су одржавању и развоју пројекта „Свратиште за децу улице”