Опијум за масе

У ово време масовне опијености светским првенством у фудбалу које је заузело огроман део јавног простора, нека важна питања, због притиска преовлађујућег јавног мнења, још увек нису постављена. Наиме, од свих двадесет осам играча фудбалске репрезентације Србије у самој Србији играју свега двојица. Селектор репрезентације већ деценијама не живи и не ради у Србији. Уз то, већина репрезентативаца за неколико месеци у својим иностраним клубовима заради онолико колико већина грађана Србије заради за цео радни век. Ове прећутане чињенице провоцирају једно оправдано питање, ма колико се оно некима можда чинило „некоректним“: у ком смислу се о оваквој скупини људи може говорити као о репрезентима наше земље, то јест представницима већине њених становника?

Са друге стране, унутар ове већинске популације доминирају страствени и бучни навијачи чија фудбалска страст расте са степеном социјалне угрожености и који се, упркос тој угрожености, истински идентификују са милионерима (не)спретних ногу. Некада су у аренама били сиротиња и робови, а у публици богати и друштвено моћни, данас је обрнуто, на терену су милионери, а на трибинама и поред телевизијских апарата махом они из нижих слојева.

У доба савременог капитализма које почива на систему масовне производње и потрошње у сфери отуђеног „слободног“ времена, друштвено познати играју, такмиче се или се забављају, како говори владајућа идеологија, зарад интереса и потреба „народа“ које „непогрешиво“ мере пиплметри. Критичка друштвена наука, међутим, одавно је установила да је реч о интересима владајућих који се посредством медија намећу подвлашћенима као њихови властити интереси. Када са индустријом спорта, зарад профита, почне у симбиози да делује индустрија алкохола, опијатска функција ове прве постаје непосредно и непобитно видљива.

Спорт је стога унутар данашњег капиталистичког система још један опијум за потлачене и осиромашене масе. Игара (и алкохола) за све ће бити, чак и када нема хлеба за све. Још кад се све то упакује у националне боје које нас „повезују“, (само)обмана постаје још јача. Видимо бедно плаћене касирке и продавачице у мегамаркетима са националним фудбалским мајицама на себи, и треба да поверујемо да смо сви ми, од експлоатисаних до експлоататора, истински уједињени на истом националном задатку. Покушавамо да компензујемо стварно друштвено потонуће на илузоран начин, опијеношћу фудбалом, па још и то неуспешно. Али, и у том неуспеху неки су ипак „једнакији“ – милионери који (не)зналачки баратају лоптом без много жалости вратиће се у своје богате иностране клубове, а домаћи сиромашни навијачи вратиће се утучени својој борби за преживљавање.

У последњој деценији, са изузетком митинга поводом проглашења независности Косова, у Србији није одржан политички скуп који би окупио више од десетак хиљада људи. Али су зато поред малих екрана стотине хиљада деполитизованих појединаца који врло страствено навијају и навијаће за једну фикцију. Кад би само делић те енергије они посветили стварној друштвеној борби, могли бисмо да почнемо да говоримо о нашем социјалном напретку. А навијање за националну фудбалску репрезентацију у једној социјално праведнијој држави добило би реалну основу, као некада у СФРЈ, када су њени играчи и селектори долазили из наших клубова и били много ближи по социјалном статусу већини наших грађана него данас. Али, тада је постојао закон који би данас био оцењен као „репресиван“ јер је фудбалерима ограничавао „слободу кретања“ до одређене године старости; на тај начин наш фудбал се, међутим, сасвим природно штитио од претварања у колонијални ресурс богатих и моћнијих земаља и клубова. Тако заштићени постизали смо много веће успехе, а примарни мотив фудбалерима није био отићи што пре из своје земље, за што већи износ, већ уживати у игри, пред публиком која ти је социјално блиска и која те поштује. Једино се у сличним условима може смислено говорити да је репрезентација састављена од таквих фудбалера заиста наша, да у њој провејава колективни дух једне сложне и еманциповане нације.

Факултет за културу и медије, Универзитет Мегатренд