Opijum za mase

U ovo vreme masovne opijenosti svetskim prvenstvom u fudbalu koje je zauzelo ogroman deo javnog prostora, neka važna pitanja, zbog pritiska preovlađujućeg javnog mnenja, još uvek nisu postavljena. Naime, od svih dvadeset osam igrača fudbalske reprezentacije Srbije u samoj Srbiji igraju svega dvojica. Selektor reprezentacije već decenijama ne živi i ne radi u Srbiji. Uz to, većina reprezentativaca za nekoliko meseci u svojim inostranim klubovima zaradi onoliko koliko većina građana Srbije zaradi za ceo radni vek. Ove prećutane činjenice provociraju jedno opravdano pitanje, ma koliko se ono nekima možda činilo „nekorektnim“: u kom smislu se o ovakvoj skupini ljudi može govoriti kao o reprezentima naše zemlje, to jest predstavnicima većine njenih stanovnika?

Sa druge strane, unutar ove većinske populacije dominiraju strastveni i bučni navijači čija fudbalska strast raste sa stepenom socijalne ugroženosti i koji se, uprkos toj ugroženosti, istinski identifikuju sa milionerima (ne)spretnih nogu. Nekada su u arenama bili sirotinja i robovi, a u publici bogati i društveno moćni, danas je obrnuto, na terenu su milioneri, a na tribinama i pored televizijskih aparata mahom oni iz nižih slojeva.

U doba savremenog kapitalizma koje počiva na sistemu masovne proizvodnje i potrošnje u sferi otuđenog „slobodnog“ vremena, društveno poznati igraju, takmiče se ili se zabavljaju, kako govori vladajuća ideologija, zarad interesa i potreba „naroda“ koje „nepogrešivo“ mere piplmetri. Kritička društvena nauka, međutim, odavno je ustanovila da je reč o interesima vladajućih koji se posredstvom medija nameću podvlašćenima kao njihovi vlastiti interesi. Kada sa industrijom sporta, zarad profita, počne u simbiozi da deluje industrija alkohola, opijatska funkcija ove prve postaje neposredno i nepobitno vidljiva.

Sport je stoga unutar današnjeg kapitalističkog sistema još jedan opijum za potlačene i osiromašene mase. Igara (i alkohola) za sve će biti, čak i kada nema hleba za sve. Još kad se sve to upakuje u nacionalne boje koje nas „povezuju“, (samo)obmana postaje još jača. Vidimo bedno plaćene kasirke i prodavačice u megamarketima sa nacionalnim fudbalskim majicama na sebi, i treba da poverujemo da smo svi mi, od eksploatisanih do eksploatatora, istinski ujedinjeni na istom nacionalnom zadatku. Pokušavamo da kompenzujemo stvarno društveno potonuće na iluzoran način, opijenošću fudbalom, pa još i to neuspešno. Ali, i u tom neuspehu neki su ipak „jednakiji“ – milioneri koji (ne)znalački barataju loptom bez mnogo žalosti vratiće se u svoje bogate inostrane klubove, a domaći siromašni navijači vratiće se utučeni svojoj borbi za preživljavanje.

U poslednjoj deceniji, sa izuzetkom mitinga povodom proglašenja nezavisnosti Kosova, u Srbiji nije održan politički skup koji bi okupio više od desetak hiljada ljudi. Ali su zato pored malih ekrana stotine hiljada depolitizovanih pojedinaca koji vrlo strastveno navijaju i navijaće za jednu fikciju. Kad bi samo delić te energije oni posvetili stvarnoj društvenoj borbi, mogli bismo da počnemo da govorimo o našem socijalnom napretku. A navijanje za nacionalnu fudbalsku reprezentaciju u jednoj socijalno pravednijoj državi dobilo bi realnu osnovu, kao nekada u SFRJ, kada su njeni igrači i selektori dolazili iz naših klubova i bili mnogo bliži po socijalnom statusu većini naših građana nego danas. Ali, tada je postojao zakon koji bi danas bio ocenjen kao „represivan“ jer je fudbalerima ograničavao „slobodu kretanja“ do određene godine starosti; na taj način naš fudbal se, međutim, sasvim prirodno štitio od pretvaranja u kolonijalni resurs bogatih i moćnijih zemalja i klubova. Tako zaštićeni postizali smo mnogo veće uspehe, a primarni motiv fudbalerima nije bio otići što pre iz svoje zemlje, za što veći iznos, već uživati u igri, pred publikom koja ti je socijalno bliska i koja te poštuje. Jedino se u sličnim uslovima može smisleno govoriti da je reprezentacija sastavljena od takvih fudbalera zaista naša, da u njoj provejava kolektivni duh jedne složne i emancipovane nacije.

Fakultet za kulturu i medije, Univerzitet Megatrend