Нова писта угледног листа

Иако многи листови широм света доживљавају судбину јесењег лишћа, париски дневник „Монд” се снашао да остане „на грани”. Да би одолео великом двоструком притиску, поверилаца и власти, његов управни одбор је спас потражио у продаји деоница тројици моћних француских бизнисмена.

Тајкунски трио је добио предност над осталим конкурентима, како се објашњава, из четири разлога. Прво, јер је обећао да ће отплатити дугове (око 100 милиона евра), обезбедити редовну исплату зарада и да неће тражити нова отпуштања запослених. Друго, зато што се обавезује на поштовање независне уређивачке политике. Треће, јер је новинарима осигурано право вета на одлуке које се тичу њихове професије и, четврто, зато што тријумвират чине противници курса шефа државе Николе Саркозија који је „покушао да утиче на одлуку надлежних за новине”. У најкраћем: „Монд” (Свет) рачуна да ће се прекјуче пројектованим аранжманом (који треба да се озваничи у понедељак) из кризе извући онако како мало коме успева – и финансијски опорављен и очуваног имиџа независног издања.

Нова писта угледног листа изазвала је велико интересовање у маси новинара изложених сличним изазовима. Као и преиспитивања у јавности Француске и изван ње о положају медија, нарочито писаних, у друштву. Полемика се добрим делом усредсредила на однос између политичара и новинара.

Сматра се, према доступним подацима, да је „уплитање” Саркозија било међу главним поводима за одлуку „Монда” да већину акција повери поменутој бизнисменској тројци. Шеф Јелисејске палате је, наиме, ових дана позвао директора листа Ерика Фоторина на „рибање”, предочивши му да се не слаже да нови власници новина постану противници актуелног државног курса, међу којима је један и „морално неподесан”.

Претпоставља се да је председнику више одговарало да главни купац буде национални Телеком, који је добрим делом у власништву државе и коме влада именује директора. Али, како садашње власти већ имају „превише утицаја на многе медије”, што личи на „берлусконизацију” (са алузијом на ванредну комуникацијску моћ италијанског премијера), „Монд” се прикључио „фронту отпора”.

Реч је, сугеришу локални и глобални извори, о још једном важном разграничењу надлежности. Демократија подразумева да медији унапређују надзор јавности над често тајновитим радом власти а не да власт успоставља контролу над медијима и замагљује „огледала стварности”.

Од тог принципа се, на жалост, све чешће одступа. Као да се заборавило на симболичку поруку Томаса Џеферсона, једног од оснивача САД, да би пре био за штампу без државе него за државу без штампе.

У случају „Монда”, потегнут је и другачији низ „неприкладности”. Делови конкуренције и сензационалистичких медија инсистирали су на „веома чудним” биографијама његових будућих власника – Пјер Берже је богати мецена уметника и „животни партнер” недавно преминулог модног „гуруа” Ив Сен Лорана, Ксавијер Ниел је бизнисмен који је стартовао с „меким порнићима”, док је трећи, банкар Матје Пигас, уклопљен у „неподобности” претходне двојице, као снажни подржавалац левице, сада опозиционе снаге.

Додатно „невољу” у односима Саркозија и „Монда” представља околност да су Ниел и Пигас „одраније познати (актуелним) властима” и као некадашњи сарадници Доминика Строс-Кана, садашњег првог човека Међународног монетарног фонда (ММФ) и могућног социјалдемократског ривала Саркозију на следећим председничким изборима. Посматрачи оцењују да је, у сваком случају, у току борба левице (којој је „умерено” склон и „Монд”) и владајуће деснице око контроле над медијима.

„Мондово” трансформационо опредељење поздрављају, у датим околностима, и лондонски „Гардијан” (у уводнику) и шефица европског сектора међународне организације „Репортери без граница”, са седиштем у Паризу, Елса Видал. „Упркос алармантним показатељима да француски политичари све више настоје да утичу на новине, радио, телевизију и интернет” на примеру „Монда” се „показује да је остало још снаге у медијима да иду својим путем”, њене су речи које је пренео бостонски „Кришчен сајенс монитор”.

Писцу ових редова навиру сећања: пре више од четврт века, наша „Политика” и „Монд” су били иницијатори оригиналног подухвата названог „Свет је један”.

Под тим насловом је неколико година излазио додатак посвећен интернационалним економским изазовима, који је заједнички уређивало 16 редакција са врло неистомишљеничких крајева планете. Био је, чини ми се, наговештај глобализације у правцу који се, због разних ускогрудости изван те кооперације, није остварио.

Једно време је „Мондов” модел сувласништва, с новинарима као одлучујућим делом акционарства, међу нама био доживљаван као узор који треба следити баш као и његов професионални, истраживачки и аналитички, приступ збивањима. Париски лист је, међутим, сада, када му се број новинара свео на 280 а дневни тираж на нешто више од 280.000 примерака, запао у материјалне невоље које притискају његове свеколике и следбенике и опоненте.

Остаје, ипак, као пример истрајне и неизвесне борбе за очување општег добра, званог слобода штампе. Бар пред насртајима политичара. За почетак.