Праведност, право или лутрија?

Југословенски социјализам правно је дефинисао својину као "друштвену" категорију, што значи да је она била власништво свих грађана. Свакако, фактичко право власништва имала је управљачка групација, а значајну улогу у непосредној контроли економије имали су директори предузећа. Привидна "демократичност" овог система имала је, међутим, у специфичним српским условима перверзне последице. Државна својина у другим постсоцијалистичким земљама приватизована је, по различитим (више или мање успешним) моделима и по релативно општим обрасцима, уз углавном никакве или минималне "добитке" запослених.

Насупрот томе, приватизација у Србији одвијала се по неколико међусобно суштински различитих закона, који су потпуно различито дефинисали природу (претходног) власништва и начине његовог преображаја. Тако је, без икаквих јасних критерија, један број предузећа и установа подржављен и државни апарати сада одлучују хоће ли их задржати под контролом или продати, као и то шта ће учинити са "приватизационим приходом". Друге су фирме остале "друштвене" (то су оне које по правилу никога не занимају, због слабе тржишне перспективе), и чекају доношење новог устава који ће дефинитивно одредити њихову судбину – укидањем тог својинског облика. Најзад, знатан број фирми је, током деведесетих, приватизован, по неком од различитих закона, а у том су случају најчешће до (највећег дела) власништва долазили менаџери, као и други привилеговани појединци, награђивани за своје политичке или параполитичке (криминалне и сл.) услуге Милошевићевом режиму.

Међу тим фирмама су и оне у којима су "инсајдерском приватизацијом" (сви) запослени дошли до власништва одређеног броја акција. И као што је у првом случају држава свом фактичком власништву арбитрарно дала правни облик, тако је овде арбитрарно (правним насиљем) опште друштвено власништво преведено у групно: случајно запослени у једној фирми, без икакве процене њиховог радног и пословног учинка у њој, стекли су привилегију да постану њени (су)власници. Насупрот томе, други су без таквог права остали, али и без било каквог другог права, укључујући фактичко право на рад, поново без обзира на своје претходне економске учинке.

Наравно, нису сви елементи који су омогућили личну корист од групновласничке арбитрарности настали "случајно". Пре свега, да би овај "модел" био успешан, фирма је морала да има на челу успешног предузетника, који би је учинио тржишно атрактивном. Но, његова предузетничка вештина испољавала се и у томе што је био способан да искористи инсајдерску приватизацију тако да себи осигура значајно учешће у власништву. Власнички добитак осталих запослених био је овде "колатерална" последица доминантног стицања акција менаџера. Функционисање овог обрасца најбоље демонстрира "Хемофарм" из Вршца, где је менаџер осигурао снажан успон фирме (овде само треба подсетити на крах "Галенике"), и затим себи милионску добит, омогућивши успут добру зараду и осталим запосленим. Други "успешни" примери превођења друштвеног власништва у групно, уз сразмерну имовинску корист, почивају на неком природном, или у социјализму формираном квазитржишном, монополу (као што је било у случају минералне воде, цементара, фабрика цигарета и сл.).

Које су практичне последице оваквог система постављеног у Милошевићево време, у којем ни прва ни друга "реформска влада" нису интервенисале, нити се сада наговештава било каква интервенција (једва да треба поменути како ни синдикати овде нису нашли ништа спорно)? Почнимо с највидљивијом последицом: на једној страни свакодневно се региструју хиљаде људи који остају без посла и/или прихода, у фирмама које се реструктуришу или (фактички) нестају с тржишта; а на другој страни, с времена на време, и с помешаним осећајем тријумфализма и зависти, слави се појава срећних акцијских добитника десетине хиљада евра (у Аранђеловцу, Нишу, Апатину, Вршцу...). То, пак, да те две појаве имају неку заједничку основу као да никоме не пада на памет. Нашим економским реформаторима повремени (ретки) добитници служе да потврде чудотворне моћи тржишта (док се масовни губитници представљају као привремене жртве, које нису последица реформских неуспеха, јер је реч о општој постсоцијалистичкој појави), па тиме и као аргумент у корист исправности њихове политике. С друге стране, дубоко делећи запослене на (малобројне) срећнике и губитничку масу, они учвршћују свој положај, али и власт. Слично важи и за синдикате: могу ли они нешто рећи о парадоксу поделе, а да се не замере једном или другом делу својих чланова?

Озбиљније су, међутим, по мом мишљењу, последице које ове појаве производе унутар вредносног система становништва. Фактичко "превођење" друштвеног власништва у групно, током деведесетих, јачало је лажну "самоуправну свест" већине становништва. Чињеница да велики број предузећа у социјализму није био економски успешан захваљујући својим учинцима него на основу инвестиционих средстава која су стварали други, а затим их је држава редистрибуисала, није доводила у сумњу уверење запослених да је имовина тих предузећа заправо њихова. Тако сачувана "самоуправна свест" била је (а и остала) снажна препрека тржишним реформама. Наведени процеси воде, затим, и до дубоких економских подела међу становништвом, које нису засноване ни на правди, ни на праву већ на арбитрарним одлукама власти.  Надаље, док већина чланова друштва осиромашује, од изненадно "обогаћених" тешко да ће земља, а у многим случајевима и они сами, имати дугорочнију корист. Наиме, способност да се капитал економски корисно употребљава повезана је с начином на који се новац стиче. Није, стога, необично што се велика количина личних приватизационих добитака бесповратно расипа у једнократној потрошњи, јер су предузетничке вештине такође "ретко добро".

Најзад, проблем су и поруке које ова појава шаље становништву у вези са схватањем друштвеног деловања, и посебно рада, а које не доприноси успешној системској трансформацији. Праведност је одбачена као принцип друштвене регулације јер је (барем за сада) немогућа, а трагање за њом је неефикасно. Али на овом важном пољу поткопано је и уверење у универзалност правних принципа: хоће ли се појединац сврстати у малобројну групу добитника, или у дугу колону губитника, зависи од (не)срећног стицаја околности, који је неког довео до посла у једној или другој фирми, пре петнаест, двадесет и више година. А ако уместо праведности или правних принципа друштвено-економски положај појединца одређује срећа, онда излази да је рационално, а не промашено, да – уместо да нешто радимо – станемо у ред испред киоска Лутрије Србије.