Пиле претрчало улицу

Од нашег специјалног извештача
САРАЈЕВО – Сарајевски филмски фестивал, који је 18. августа почео пројекцијом филма "12.08 источно од Букурешта" румунског редитеља Корнелија Парумбоија, захуктао се и радозналој публици већ представио контроверзног редитеља Ејбела Ферару, велику глумачку звезду Ника Нолтија и легендарног рокера Бона Вокса. Ипак, пажња филмских професионалаца усмерена је више на централни догађај, главни такмичарски Регионални програм у којем је већ виђено неколико занимљивих филмова који се такмиче за "Срце Сарајева" и награду од 25.000 евра.

Филм отварања "12.08 источно од Букурешта" (ван конкуренције), подсећања ради, у Кану је освојио "Златну камеру" за најбољи дебитантски филм, а изразити је представник такозваног новог румунског таласа који је последњих година од ове кинематографски посве незанимљиве земље начинио праву европску атракцију (увериће се у то и наша публика на Фесту 2007). Бројеви са почетка наслова филма односе се на тачан сат и минут када је 22. децембра 1989. Николае Чаушеску сео у свој хеликоптер и побегао из Букурешта, што се сматра крајем његове диктатуре.

Шеснаест година касније једна провинцијска телевизијска станица организује емисију у којој покушава да евоцира сећања на тај дан и истражи на који су начин грађани учествовали у политичком преврату. Водитељ у студио позива два проминентна носиоца "отпора" који се хвалишу својим демократским заслугама, али се на њихову несрећу у емисију укључују и гледаоци. Рашомонијада неподударних сећања на "службену верзију" послужила је аутору као извориште смеха, али и исмевања типичних источноевропских бољки у које спада и феномен "пилета које претрчава улицу" – конвертитсво и накнадна политичка памет. Духовито и промућурно вођен филм са пуним и расним ауторским ангажманом.

Међу првима у конкуренцији виђен је дебитантски филм "Госпођица" швајцарске редитељке хрватско-босанског порекла Андрее Штаке. Овај филм је пре две недеље на фестивалу у Локарну освојио главну награду "Златни леопард", али нисмо сигурни да је то посве оправдано.

Наиме, "Госпођица" је филм који пати од драматуршких мањкавости, повремених пуцања по шавовима, претеривања у експликацијама па и понављања. Међутим, Андреа Штака иако танка као сценаристкиња, мане у доброј мери надокнађује високом визуелном културом, прецизним и доследним редитељским стилом. "Госпођица" је, иначе, камерна психолошка драма која се темељи на опругама супротности два по свему различита лика.

 Главна јунакиња Ружа, у изврсном тумачењу Мирјане Карановић, средовечна је власница кантине која је огрубела од емигрантско-гастарбајтерског живота и мисли само на новац. С друге стране је Ана (млада хрватска глумица Марија Шкаричић) девојка избеглица са дијагностицираном леукемијом. Иако јој је преостало још мало живота, Ана је несебична према свима око себе и попут анђела отопљава сву Ружину крутост.

На много бољи пријем и публике и професионалаца наишао је наш једини филм у овогодишњем главном програму. Мозаичка комедија "Седам и по" сценаристе и редитеља Мирослава Момчиловића о седам смртних грехова добро је загрејала дланове гледалаца. Радња овог филма омнибус структуре смештена је међу новобеоградски бетон и састоји се од седам прича од којих је свака посвећена једном греху. Почетак је резервисан за грамзивост и причу о два млада "лезилебовића" који од фудбалске легенде Марадоне траже новац за наводну хитну операцију у Москви. Наставља се причом о блуду, али је он у Момчиловићевом виђењу анализиран кроз причу о педофилу који се преко Интернета лажно представља као тинејџерка, али на кућни праг тако привуче једино другог педофила. О неумерености у јелу и пићу прича се за шведским столом на отварању изложбе, а о лењости кроз "несрећну судбину" два провалника који треба да обију стан на врху солитера, а лифт је у квару...

Између самих прича постоји мало али довољно везивног ткива, а занимљив је начин на који је Момчиловић аранжирао сусрет свих јунака из засебних сторија. На крају филма са снажним метафоричким значењем, видимо их све у просторијама хитне помоћи. Оно што "Седам и по" снажно издваја из (испод)просечности овогодишње српске продукције, без сумње је свежина, оригиналност, духовитост, јак и смислен ауторски ангажман, али и мудро одабрана плејада генерацијски различитих српских глумаца (међу њима и блистава Мира Ступица) који га чине додатно моћним. Реч је о филму са једним од најбоље написаних сценарија у низу година за нама, али и филму у којем је режија "школска", повремено чак несигурна. Но ова чињеница филму не умањује све његове вредности. Момчиловић је пре свега потенцијално веома расан писац (његов је сценарио филма "Кад порастем бићу Кенгур"), а као редитељ је само непретенциозни дебитант. После успеха на домаћим фестивалима и веома доброг наступа у Сарајеву ускоро ће га видети и београдска публика на премијери у "Сава центру".