Закотрљани камен

Од нашег сталног дописника из Вашингтона

Кад сам у уторак у књижари „Бордерс” на вашингтонској Висконсин авенији, продавца замолио да ми помогне да, међу стотину других, пронађем магазин који сам желео, само је одмахнуо руком. „Добили смо га у петак, у количини много већој него обично, али смо све продали у року од сат и по”.

Магазин о коме је реч је „Ролинг стоун” (RollingStone – „котрљајући камен”), који, кад у ову књижару стигне (два пута месечно) буде постављен у друштво неколико десетина других на полицу на којој је плочица са натписом „музика”. Мада, с пуним правом би могао и на ону која је обележена и као „политика”.

Разлог због којег је „Ролинг стоун” у прошли петак распродат (у питању је само око десет одсто тиража од укупно 1,5 милиона примерака који иду у слободну продају, 90 одсто упућује се на адресе претплатника) јесте експлозивна политичка тема, која је у једном моменту изазвала истинску кризу у Вашингтону, и на крају, само 36 сати од како је обелодањен садржај летњег двоброја, довела до смене главног команданта америчког најдужег рата, оног у Авганистану.

Страствено о националној политици

Била је то још једна потврда да у том рату ствари не иду према очекивањима, али и нови доказ моћи новинске речи. То да првенствено музички часопис експресно оконча каријеру генерала са 4 звездице само је најновији у низу новинарских подвига у вршењу основне мисије „седме силе” (или „четвртог стуба” демократије, што је овде чешће коришћена метафора). Сетимо се само „Вотергејта”, новинарског открића које је потом довело до демисионирања председника Ричарда Никсона, затим текста који је покренуо „аферу Левински” која умало није у исту ситуацију ставила Била Клинтона – и сличне примере који у исто време улазе у историју новинарства и постају међаши политике.

Ако је цео овај догађај с једне стране у средиште вратио искушења Америке у једном проблематичном рату, са друге је васкрсао и дебате у новинарском еснафу. Постоји ли општа криза новинарске веродостојности, или је реч само о појединачним кризама кредибилитета појединих новина и новинара? Зашто је, примерице, „Њусвик”, једна од перјаница „њузмагазинског” журнализма, у великим невољама и у потрази за новим власником, док, са друге стране, његов парњак, „Тајм”, доста добро стоји?

Која то формула „Ролинг стоуну”, који је пре 43 године (1967.) покренут да би пратио рокенрол, омогућава да просперира, повећава тираж и утицај, у околностима када цела индустрија полако тоне, јер је с једне стране напуштају читаоци, а са друге оглашивачи, при чему, наравно, ово потоње има везе са пређашњим.

Одговор је можда једноставнији него што би се помислило. Новинарска и уредничка страст, жеља да се каже сопствена реч у националној политици (не баве се додуше сви политиком, али политика се бави свима), уз одабир правог начина да се та реч саопшти.

Од свог оснивања, „Ролинг стоун” је схватио да је порука „духа времена” како рокенрол није само музика, већ израз нове генерације. „За реално приказивање шта се догађа у данашњој Америци, ми морамо да се окренемо рокенролу, популарној музици”, једно од је објашњења из првог броја. Новој генерацији, ондашњој, а онда и свакој потоњој, се не може подваљивати. Њој јесу потребне приче о звездама, али и више од тога:  путокази кроз маглу свакодневних националних контроверзи. Такву литературу не могу међутим да праве недовољно талентовани.

Полазећи од таквог уверења, покретач магазина Џан Венер (1967. двадесетогодишњак који због своје идеје за чију реализацију од родитеља позајмљује 7.500 долара и напушта студије на Берклију), ангажује момке (и девојке) који обећавају: на страницама „Ролинг стоуна” каријере су почели и данас славни писци као што су Џо Клејн, Пи Џеј О Рурке, Камерун Кроу и у то време мало познати фотограф Ени Лезбовиц.

Посвећеност дугој форми

Кад је кренуло, прикључио им се и Карл Бернстејн, друга половина новинарској двојства који је покренуо Вотергејт. Али до тог момента, магазин је већ ударио печат америчкој култури, али и оставио дубок траг у новинарству. Још се, на пример цитирају Берстејнова открића о томе како је ЦИА за своје циљеве користила чак 400 новинара, убојити текстови о Џорџу Бушу, или вивисекција културе похлепе на Волстриту. У истом броју у којем је „одбегли генерал” је и веома уверљиво аргументована анализа да ће Бритиш Петролеум, после еколошке катастрофе у мексичком заливу, изазвати нову – у приобаљу Аљаске...

У околностима када се данас увелико говори о „краткој пажњи” коју доноси интернет, „Ролинг стоун” је остао посвећен „дугој форми” и „дубинској репортажи”. Репортажа која је изазала пад важног генерала је иначе само једна од најава на првој страни, на којој доминира Лејди Гага, са провокативним грудњаком из кога штрче два калашњикова, а објављена је ситним слогом на шест магазинских страна и, ако би била одштампана у „Политици”, заузела би пуне четири њене стране. Па ипак, написана је тако да се чита у једном даху. Да би онда читаоца оставила просвећеним и замишљеним.

Да би је написао, новинар Мајкл Хастингс, „фрилансер” (није везан ни за једну редакцију), провео је у окружењу сада већ бившег авганистанског команданта готово месец дана, пио са припадницима његовог кабинета, пратио га у посети Паризу. И помно бележио, снимао или памтио све што је чуо.

Генерал се сигурно каје због тога што је уважио мишљење својих медијских саветника да би било „кул” да се појави у „Ролинг стоуну”, који је иначе штиво његових млађих официра. Кад је текст објављен, извињавао се свима из вашингтонских центара моћи које је неопрезно, пред новинаром, оговарао (и ниподаштавао), али ништа није оповргао.

У анализи овог новинарског подвига многи превиђају да он садржи и једну убојиту анализу самог рата, не само генералово лоше мишљење о надређеним му политичарима. Али није мало оних који указују да је такву репортажу могао да напише само „слободњак”, новинар који није припадник медијског естаблишмента у Вашингтону, који се некако превише зближио са својим изворима (онима о којима пише), па по сваку цену жели да сачува те једном отворене канале, пазећи да никако, објављивањем нечег компромитујућег о њима, „не спали мостове”.

Или је једно од објашњења зашто „Ролинг стоун” одржава своју репутацију, док је други полако губе, и оно што поручује његов оснивач, данас 64-годишњег Венер, који је још у улози издавача и главног уредника. „Ми нисмо акционарско друштво са свим импликацијама које то подразумева. Ми смо независни, јер ја сам власник”.

Милан Мишић