Цех немарним трговцима

Сваки власник чекова мора да њихов нестанак одмах пријави својој банци, али та чињеница, у највећем броју случајева, не значи да неће имати још проблема и трошкова ако их "поштени налазач" реализује. Пословна политика већине банка је тако "скројена" да свако обештећење не иде "на рачун куће", већ се намирује са текућег рачуна оштећеног, па тако, како смо јуче писали, оштећени буде у исти час и опљачкан и дужан. У мањем броју банака поштује се правило да банка обештети клијента, уколико је крађу чекова пријавио пре њихове реализације, а цех плати немаран трговац, јер је узео чек не проверавајући идентитет онога ко га је донео.

Овакви случајеви су, према речима Радета Бачковића, специјалног саветника у Удружењу банака, у пракси могући, јер Закон о чеку не улази у детаље, већ то више зависи од технологије рада банака.

– Постоји Упутство нашег Удружења и споразум између банака да се овакви случајеви решавају тако што се покреће процедура рекламације. Банка је дужна да сумњиви чек врати другој банци или трговцу који није испоштовао процедуру и идентификовао власника чека. Пракса је показала да у највећем броју такве грешке настају у радњама – казао је Бачковић. И додао да ће многи од ових проблема бити превазиђени, јер у Удружењу свака банка сада пријављује своја потраживања, па постоји евиденција о сваком чеку.

Он је такође истакао да ће из Удружења још једном сугерисати банкама како би требало да решавају овај проблем.

Читава заврзлама почиње онда када корисник текућег рачуна дође у радњу или на шалтер, а касирка га не легитимише чековном картом и личном исправом. Да би се грађани поштедели оваквих непријатности, чек мора да буде исписан читко, без икаквих прецртавања, брисања, додавања. Уколико на чековној бланкети недостају неке од наведених ставки, он се онда, према Закону о чеку, и не може сматрати исправом.

У оваквим ситуацијама, такође, не би требало заборавити и то да и злоупотребе могу бити честе, јер нису ни сви грађани имуни од превара, као што ни све банке нису склоне поткрадању својих клијената. Бачковић наводи и то да се у пракси често дешавало да корисник дође на шалтер да пријави крађу чекова и да потом те исте чекове, на неки начин, реализује. На ову чињеницу упозорава и Бранислава Жуњић из Одбора за банкарство у Привредној комори Србије:

– Ако јасно дефинишете да обештећење приликом нестанка чекова и потом њихове реализације, сноси банка, онда сте отворили велики простор за злоупотребе. Најправедније је упоредити потписе и утврдити њихову веродостојност, а банка која је чек примила, дужна је да оштећеном кориснику изда његову фотокопију, како би се увидело да ли је реч о фалсификату – каже Жуњић и саветује грађанима да чекове никада не потписују унапред, јер ће тако лопову само олакшати да их безбедније уновчи.

Она такође, подсећа и на старо правило да се чекови, кредитне картице  и пин кодови (лични идентификациони број) и не смеју држати у новчанику са личним исправама, али и напомиње да се уговори које клијенти са банкама потписују о било чему морају пажљиво прочитати и протумачити.

Одговор на питање како и грађане и банкаре заштити од ризика и поштедети их злоупотреба, изгледа да је могуће наћи у светској пракси. Према речима страних банкара који овде раде, овакви проблеми се у иностранству ретко дешавају, јер се користи потпуно другачија технологија рада. Уместо чековне бланкете, која је у суштини празан папир, у свету постоји такозвани лични, персонализовани чек. На њему се, осим имена, презимена и адресе, неретко налази чак и број телефона корисника, па су све грешке приликом примања чека сведене на најмању меру.