Више мржње, више рата

Од нашег специјалног извештача
ДАМАСК, 22. августа – "Ал Нуфара" је само једна од чајџиница овог древног града чијом атмосфером данас владају ароматични дим наргила, драматски глас читача старих епова и нови омраз који је Сиријце и арапску улицу запахнуо после либанског рата. "Мрзим Израел и Америку због онога што су урадили, и поносим се што су хезболаси сада најјача војска арапског света", каже Омар, 23-годишњак из једне радионице текстила који је у овај локал надомак 13 векова старе Омајадске џамије дошао да би уз јако заслађен чај слушао традиционалну, типично сиријску нарацију хакаватима Рашида ел Халака, познатијег као Абу Шаади.

Последњи у низу израелско-арапских ратова тако је, без и једног погинулог Сиријца, успео да запали нацију чија је прагматичнија младеж тек почела да се више заокупља обећаним реформама председника Башара ел Асада него далеким сећањима на израелску окупацију Голана 1967.

Мучне слике израелског разарања Либана, и чињеница да САД нису учиниле ништа да у старту спрече рат, узроковале су да у близини сводова наткривеног сука Хамидија – једног од најлепших базара Блиског истока – омраз лебди у жамору трговаца злата, сувенира, старих тепиха, текстила, оријенталних зачина и посластица.

Ово је резултат победе новог Блиског истока о коме упорно говори Џорџ В. Буш. Зато, притиснут изолацијом Запада, али осокољен "великом победом" Хезболаха које у сваком погледу подржава, сиријски председник Башар ел Асад каже да је тај нови Блиски исток "илузија".

Оно што је сада учињено по Либану, у вези са свим оним што се чини по Ираку, прети радикализацијом читаве нове генерације Сирије која је под сталним претњама јер би, као и њен савезник Иран, могла да буде мета на визионарској планети америчког председника. "Више мржње, више рата, више тероризма, више страха. То је епилог либанског рата", каже ми Махди Дахлала, председник овдашњег Института за стратешке студије. "Могуће је да ће доћи до растрежњења и да ће се избећи нови конфликти, али и рат у Ираку био је против сваке логике – па га је ипак било."

Из много разлога – а Дамаску припадају неки – међународни консензус против Сирије био је убедљивији од оног против Ирака уочи напада марта 2003. Могао би да се пореди са савезништвом уочи Пешчане олује првог заливског рата у коме је – ето парадокса – Сирија имала војнике на страни САД.

По Сирију је све кренуло лошије 2001, када се Башар обрушио на "пролеће Дамаска", кратак период гласних захтева за либерализацијом. Када се томе додају персонални анимозитети Буша млађег према Асаду млађем и однос Сирије према Либану и Ираку, америчка оптужница је била скројена. Европа је устукнула.

Убиство бившег либанског премијера Рафика Харирија прошлог фебруара, за које је Запад отворено осумњичио Дамаск, не само да је појачало притисак, већ је – и пре него што је међународна истрага завршена – узроковало да Сирија изгуби подршку Египта, Јордана и Саудијске Арабије.

Иако се Дамаск убрзо повиновао резолуцији УН и прошлог априла из Либана после 29 година повукао војнике, остао је закључак да су око истраге убиства Сиријци "сарађивали формално а не и суштински", и да до атентата не би дошло "без одобрења високих званичника сиријске службе безбедности".

Два тунела

Сирија то упорно демантује, али је ипак убрзо убачена у оно што на Блиском истоку називају "либијским тунелом" – у изолацију из које је Моамер Гадафи изашао тек после деценије међународне блокаде и великог заокрета према САД – на који Башар није спреман.

Да ли онда сиријском реису прети, као што неки предвиђају, "ирачки тунел" – принудно обарање режима које је такође уследило после много година санкција?

Башар би да из првог тунела изађе, а други да избегне. Охрабрен учинком Хезболаха у Либану, не показује намеру да попусти, а не би ни да падне са власти. Што не значи да у овом времену новог преобликовања Блиског истока седи скрштених руку. Желео би да се врати у игру, али како ствари засад стоје Вашингтон то не допушта и наставља са притисцима. "Ми се надамо контакту са САД, али од тога засад нема ништа", каже Дахлала док седимо у његовом стану у ексклузивном и добро чуваном кварту Малки. "Ако у Израелу победи мудра струја спремни смо и на обнову тог дијалога, али нема више визионара попут (покојних израелских лидера) Давида Бен Гуриона или Јицхака Рабина. Игру воде генерали који само гледају докле могу да им стигну тенкови." "Сирија је спремна на све, само не на политичке спекулације", додаје доскорашњи сиријски министар информација. "Сирија хоће мир јер са миром добија (Голан), али Израел то неће јер губи окупиране територије."

Мировни преговори Сирије и Израела прекинути су пре шест година, а израелске владе су се од тада, по наговору Вашингтона, искључиво окренуле палестинском проблему. САД се надају да би Башаров режим, под америчким санкцијама, изолацијом и спољним и унутрашњим притисцима могао да се уруши.

Игнорисан од Американаца, испипаван од Европљана, у колизији са делом арапске браће због блискости са Ираном, председник Асад је либански рат искористио да се међу сународницима прикаже као редак преостали бранитељ "арапске ствари" од "ционистичке опасности" – од Палестине до Либана.

Буш има друге идеје. Тврди да је Сирија "у раскораку" са осталим земљама региона. Што је умногоме тачно јер Вашингтон нуклеарну кризу са Ираном и либанске хезболахе покушава да искористи као џокера у игри на карту "иранске, шиитске опасности".

У раскораку

Либански рат учинио је да се у првом тренутку лидери Египта, Јордана и Саудијске Арабије нађу у озбиљном раскораку са сопственим народима. Сву кривицу за рат сваљивали су на хезболахе и њихову отмицу двојице израелских војника. Данас су, под притиском "арапске улице", ретерирали, али у равни дипломатије арапска поларизација је све уочљивија.

Асад, међутим, нема проблем "раскорака", не барем са Сиријцима. У земљи коју чврсто контролише откако је пре шест година наследио од оца, радио станице нон-стоп емитују песму о победи вође либанске шиитске милиције Саједа Хасана Насралаха. Аутомобили и аутобуси излепљени су његовим и Башаровим постерима. Мајице са Насралаховим ликом су хит.

Расте нова генерација мржње према Америци и Израелу. Ако бес не прикрива ни стари познаник, интелектуалац и бизнисмен, може се само претпоставити како то данас изгледа у палестинским логорима поред Дамаска или у сиромашним предграђима Хаме. "Сајед Насралах је мој херој", каже Нидал, Омаров колега с посла, док остарели Абу Шаади готово патетично декламује текст неке старе сиријске приче о доживљајима јунака Алија из Алепа.

Ако је рат против тероризма замишљен да истовремено буде и рат за "срца и душе" Арапа, онда је чајџиница Дамаска још једно гробље Бушових визија. Као Ирак. Као Либан. Као арапска улица која је хезболахе са локалног нивоа директно лансирала у средиште глобалне политике.