Политика у тогама

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, јула – Грађанин чије име, из разумљивих разлога, није наведено, убио је у својој кући, у предграђу Вашингтона, провалника, после међусобног ватреног окршаја у којем криминалац или није био довољно вешт у руковању пиштољем, или је, пошто је утврђено да је први пуцао, само имао мање среће.

Из контекста вести коју је о том догађају објавио „Вашингтон пост”, види се да је у ствари срећа била што је поменути грађанин имао оружје у кући. Пошто је закључила да је реч о убиству у самоодбрани, полиција је случај затворила. Неће бити никаквог суђења.

Ово се догодило у прошли понедељак, истог дана када је Врховни суд донео пресуду којом је још једном потврђено „фундаментално право” сваког Американца да носи оружје, што му гарантује други уставни амандман. Повод за пресуду било је ограничавање тог права од стране једне локалне власти у држави Илиноис, али пошто су пресуде највише судске инстанце у земљи преседани који постају право, сматра се да су заговорници „наоружане Америке”, један од најмоћнијих лобија у земљи, однели још једну победу.

Била је то, међутим, и победа већинског, конзервативног крила међу деветоро врховних судија, који чине трећу грану власти у америчком политичком систему: друге две су председник и Конгрес (435 чланова Представничког дома и 100 сенатора).

Врховни суд је ових дана у центру пажње и због процеса сенатског саслушавања Елене Кеган (50), јавног правобраниоца у Обаминој администрацији, коју је он одабрао да попуни место у овом телу, упражњено још прошлог октобра најављеним повлачењем 90-годишњег судије Џона Пола Стивенса, који је на то место именован још 1975. Судије овог суда имају доживотни мандат, премда могу да се повуку кад процене да је за то дошло време.

Тим поводом, у Правосудном поткомитету Сената и у медијима воде се исте расправе као и сваки пут када на ово важно место долази нова личност. Судство јесте овде независно, Врховни суд је уједно и уставни суд, али и судије су и кад обуку црне тоге – људи, са својим личним погледима на право и правду и политичким уверењима.

Тема актуелне дебате зато је и како највиши суд земље, обављајући свој посао, у ствари врши власт и тиме обликује Америку. Држећи се устава и закона „као пијан плота” – или „растежући га”, тумачећи устав и амандмане, као и конкретне законе на начин да у њима проналази неке нове слободе које досад нису виђене, или неке старе интерпретира у складу са новим реалностима. Прво се овде описује као „судско обуздавање”, а друго као „судски активизам”.

Да би се ово разумело, треба почети од тога да састав суда одређују председници, али да сваки њихов изабраник мора да буде потврђен у Сенату, после детаљног претреса његових правних уверења и политичке филозофије.

То значи да је Врховни суд у ствари дестилат политике, односно односа снага између два њена крила, конзервативног и либералног (републиканци и демократе). И разуме се, утицаја разних интереса, преко лобија, на оне који одлучују.

Од данашњих осам активних судија, пет су именовали републикански председници, а демократски троје (Реган двоје, исто толико и Буш млађи, једног Буш старији, двојицу Клинтон и засад једину жену међу овим великодостојницима, пре десет месеци Барак Обама).

И његов други избор је једна жена, „један од најфинијих правних умова у земљи”, како је описују и-мејлови Демократске партије који стижу на адресе чланова, симпатизера, па и у моје електронско сандуче, иако нисам ни у једној од ове две категорије, него само „спољни посматрач”.

У првих 17 сати током три дана саслушавања, Елена Кеган је одговорила на око 500 питања сенатора из оба табора – и оставила одличан утисак, тако да се њена сенатска верификација не доводи у питање, како стручно (право је учила на три елитна универзитета, Принстону, Оксфорду и Харварду, а на последњем је била и декан правних студија, мада никад није била судија), тако и политички (демократе имају сенатску већину). Уосталом, не дешава се често да избор председника не прође: од 1869, када је суд установљен, то се догодило само у 12 случајева.

Однос између „конзервативнијих” и „либералнијих” судија у врховном већу тиме ће донекле бити поправљен, али први ће и даље бити у већини. Пошто је Врховни судија, Џон Робертс (55), изабраник Џорџа Буша млађег (1985.), склон „судском активизму”, онда се могу очекивати нове пресуде које ће идеолошки бојити америчку свакодневицу.

Једна од најконтроверзнијих одлука донетих под његовим председавањем, која је подигла велику прашину и критикована од стране друге две гране власти, председника и Конгреса, чије ће дејство тек да се покаже (мада је у неким медијима већ оквалификована као „катастрофална”), јесте тумачење уставног амандмана о слободи говора тако што се корпорацијама даје исто право као и појединцима: да у изборним кампањама могу неограничено да троше да би омогућили избор кандидата по вољи – или да не прође онај ко то није.

Врховном суду је тим поводом замерено да ово није само прешироко тумачење устава, него и де факто мењање закона, чиме је зашао у надлежност Конгреса.

Показало се тако да политике има и тамо где не би требало да је буде. Али зар све што је било каква власт није у исто време и нека политика? Свугде, па и у Америци.