Случајан сусрет

Свратиште се сместило далеко од погледа случајних пролазника у залеђини звездарског Центра за социјални рад у чијем је дворишту. Ту, заклоњени од околине, проводе дане ромска деца која живе и раде на улици.

Успут сам размишљала о ромској девојчици коју сам, пре четири године, срела у тролејбусу на линији 41. Касно сам се враћала с посла кући и у превозу затекла само ту малу путницу. Знатижељно ме је посматрала. Почеле смо разговор. Питала сам је колико јој је година. Одговорила је да има седам. На питање да ли иде у школу, одмахнула је главом.

– Мама и тата су ми рекли да је школа скупа и да то није за мене. Моја бака је желела да ме упише у први разред, али није.

Њене живахне очи одавале су бистрину. Помислила сам да је права штета да тако бистра девојчица, која чисто говори српски језик, не иде у школу.

– Шта радиш у ово доба у тролејбусу?

– Возим се по граду. И топло ми је.

– Зар ти није време да одеш кући?

– Сада идем.

– Иди. Немој да луташ тако мала градом. Видиш колико је напољу мрачно и хладно. Поручи баки да одете у Центар за социјални рад и да кажете да желиш да идеш у школу. Они ће ти помоћи. Видећеш.

Често сам се питала када сам улазила у тролеjбус на линији 41 шта је с њом и да ли је уписала школу или је наставила да се сељака из превоза у превоз како би прекратила време.

Ушла сам у улицу за коју су ми рекли да води до Свратишта. Кад сам стигла пред крај ове кратке улице угледала сам ромску девојчицу коју сам упитала да ли је ту негде Свратиште.

– Ево, ова зграда – показала ми је руком на омању кућу.

Попела сам се до улазних врата, а она ме је пратила у стопу. Ушле смо унутра.

– Ти си мени позната – рече ми кроз смех.

– И ти мени.

Била је то девојчица из тролејбуса 41 која је давне зимске вечери користила топли тролејбус да се склони од хладноће и да побегне од сивила свакодневице.

– Сетила сам се – рече и додаде – из тролејбуса. Сећаш се. Ти си ми рекла да треба да идем у школу. Завршила сам трећи разред.

У Свратиште долази редовно. Овде јој је место на коме пише домаће задатке, игра се и чита.

Од ње ће, више него сигурно, постати академски грађанин. Девојчица жели да буде образована и да и она подучава другу децу читању и писању. Њен осмех, живахне очи и непрекидна кретња сведоче да је задовољна.

Има лепу дугу неговану косу. Воли лепо да се обуче, а у Свратишту добије одећу која јој се допада и као да је шивена по њеној мери.

Има добрих људи који доносе одећу која је увек потребна. Деце је много, а нико од њих не може од родитеља да добије нову гардеробу, мада и они желе да буду модерно обучени.

Снежана Прљевић

----------------------------------------

Деца све памте

Свој прилог можете да уплатите на жиро рачун:

205-127261-97 Комерцијална банка на име Центар за интеграцију младих са назнаком Политика;

СМС-ом на број 1019 (само за кориснике мтс мреже). Цена 25 динара (ПДВ укључен у цену).

Сва прикупљена средства намењена су одржавању и развоју пројекта „Свратиште за децу улице”