ДРАГОЉУБ ТОДИЋ

У међународном праву су питања везана са промену климе, као глобални проблем, стављена на дневни ред озбиљнијих расправа тек у последњој фази његовог развоја. Основни међународни уговор који регулише ова питања је Оквирна конвенција УН о промени климе из 1992. године и Кјото протокол којим је учињен покушај да се опште обавезе (и права) из Оквирне конвенције делимично конкретизују и учине оперативним. Поред тога, за област климатских промена релевантно је и више других међународних уговора међу којима највећи значај има Бечка конвенција о заштити озонског омотача са Монтреалским протоколом о супстанцама које оштећују озонски омотач, са неколико амандмана. Због сложености проблема у вези са климом за целовитије разумевање међународноправних аспеката неопходно је водити рачуна и о бројним другим међународним уговорима глобалног и регионалног карактера који се односе на заштиту атмосфере, заштиту и управљање водним ресурсима, заштиту биодиверзитета, дезертификацију, област енергетике, управљање отпадом, управљање опасним хемикалијама, итд. Полазећи од концепта да су за промене климе главни "кривац" антропогени фактори  у међународном праву су дефинисани стратешки циљеви  (стабилизација концентрације гасова стаклене баште у атмосфери), утврђени основни принципи деловања (принцип заједничке али издиференциране одговорности, принцип предострожности, принцип интегралности мера заштите климатског система, принцип сарадње у унапређивању изградње отвореног међународног економског система) утврђене различите обавезе (и права) држава чланица (Анекс 1, Анекс 2), и неки инструменти за остваривање дефинисаних циљева (механизам чистог развоја, заједничка улагања, трговина емисијама, итд). Генерално би се могло рећи (на основних карактеристика тренутног стања међународног права релевантног за област климатских промена) да међународна заједница у основи није спремна да се недвосмислено јасно суочи са проблемима промене климе и да би тек требало очекивати одређена унапређења.

За земље у транзицији (каква је Србија) питање учешћа у даљим активностима у овој области може, под одређеним условима, представљати прворазредно питање. Да климатске промене ни за земље са скромним учешћем у укупној емисији гасова са ефектом стаклене баште није безначајно питање може јасно да илуструје и пример Хрватске која је у протеклих неколико година учинила напор да својим националним извештајем обухвати и емисије гасова са територије Србије и Босне и Херцеговине (Републике Српске). Очекује се да ће доносиоци политичких одлука у Србији у скоријем периоду предузети одговарајуће мере и ратификовати Кјото протокол заједно са неколико других релевантних међународних уговора у области животне средине, који се већ дуже време налазе у процедури. Тако би се створиле претпоставке да Србија знатно активније и са више аргумената учествује у процесима у овој области.

Професор на Мегатренд универзитету