ЈОВАНКА АНДРЕЈЕВИЋ

Данас када се говори о глобалном загревању атмосфере са последицама глобалних промена климе и подизања нивоа мора, мисли  се првенствено на  утицај савремене цивилизације  на климатски систем планете Земље. Међутим, да би се разумели антропогени утицаји, неопходно је указати на присуство природних фактора који условљавају природне промене и варијабилност климе.
За стварање атмосфере Земље у којој је могућ живот, заслужни су пре свега Сунце и група гасова са тзв. ефектом стаклене баште: угљендиоксид, метан, азотсубоксид, водена пара, озон. Наведени приородни гасови који се у атмосфери налазе  у траговима, пропуштају краткоталасно сунчево зрачење да допре до површине Земље, али апсорбују дуготаласно инфрацрвено зрачење тла и поново емитују топлотно зрачење према земљиној површини. Ово делимично спречавање губитка топлотног зрачења Земље у космос назива се приордним ефектом стаклене баште, и захваљујући томе, средња глобална температура ваздуха у приземном слоју атмосфере се креће око плус 15 степени Целзијуса била би само минус 18 степени у одсуству ових гасова, тј. за 33 степени нижа у односу на постојеће стање.

Палеоклиматска истраживања показују да су нагле промене садржаја угљендиоксида као главног гаса стаклене баште, пратиле  рапидне промене температуре ваздуха у току неколико десетина хиљада година, у току којих се клима циклично мењала од топле до климе леденог доба. Нагли пораст светског становништва у току последња два столећа, уз вишеструко увећавање светских индустријских и других људских активности, довели су до повећаног коришћења свих ресурса, а нарочито фосилних горива, и до неконтролисаног глобалног загађивања ваздуха, вода и земљишта. Гасови са ефектом стаклене баште антропогеног порекла емитовани у атмосферу доводе до глобалног загревања атмосфере услед увећања природног ефекта стаклене баште, и модификујући енергетски биланс атмосфере утичу на интеракције између атмосфере, хидросфере и биосфере са последицама глобалних промена климе и подизања нивоа мора.

Управо објављене информације Светске метеоролошке организације о стању глобалне климе у 2006. години, показују да је претходна 2006. година била шеста на листи 15 најтоплијих година у периоду 1861–2006. година, са просечним позитивним одступањем од  +0,42 степени Целзијуса у односу на просек за период  1961. до 1990. година. Наведени подаци показују да је чак 12 најтоплијих година у току последњих 150 година регистровано у периоду 1990–2006. година,  управо у периоду када је регистрован и нагли пораст антропогених емисија гасова са ефектом стаклене баште, односно  нагли пораст атмосферских концентрација тих гасова.

На глобалном нивоу, двадесети век, последња деценија 20. века и 1998. година били су најтоплији у току последњег миленијума.  У погледу тренда падавина регистрованом у току 20. столећа, постоје велике регионалне и локалне  разлике. Тако на пример, у региону Јужне Европе, коме припада и наша земља, регистрован је претежно тренд смањења падавина.