JOVANKA ANDREJEVIĆ

Danas kada se govori o globalnom zagrevanju atmosfere sa posledicama globalnih promena klime i podizanja nivoa mora, misli  se prvenstveno na  uticaj savremene civilizacije  na klimatski sistem planete Zemlje. Međutim, da bi se razumeli antropogeni uticaji, neophodno je ukazati na prisustvo prirodnih faktora koji uslovljavaju prirodne promene i varijabilnost klime.
Za stvaranje atmosfere Zemlje u kojoj je moguć život, zaslužni su pre svega Sunce i grupa gasova sa tzv. efektom staklene bašte: ugljendioksid, metan, azotsuboksid, vodena para, ozon. Navedeni priorodni gasovi koji se u atmosferi nalaze  u tragovima, propuštaju kratkotalasno sunčevo zračenje da dopre do površine Zemlje, ali apsorbuju dugotalasno infracrveno zračenje tla i ponovo emituju toplotno zračenje prema zemljinoj površini. Ovo delimično sprečavanje gubitka toplotnog zračenja Zemlje u kosmos naziva se priordnim efektom staklene bašte, i zahvaljujući tome, srednja globalna temperatura vazduha u prizemnom sloju atmosfere se kreće oko plus 15 stepeni Celzijusa bila bi samo minus 18 stepeni u odsustvu ovih gasova, tj. za 33 stepeni niža u odnosu na postojeće stanje.

Paleoklimatska istraživanja pokazuju da su nagle promene sadržaja ugljendioksida kao glavnog gasa staklene bašte, pratile  rapidne promene temperature vazduha u toku nekoliko desetina hiljada godina, u toku kojih se klima ciklično menjala od tople do klime ledenog doba. Nagli porast svetskog stanovništva u toku poslednja dva stoleća, uz višestruko uvećavanje svetskih industrijskih i drugih ljudskih aktivnosti, doveli su do povećanog korišćenja svih resursa, a naročito fosilnih goriva, i do nekontrolisanog globalnog zagađivanja vazduha, voda i zemljišta. Gasovi sa efektom staklene bašte antropogenog porekla emitovani u atmosferu dovode do globalnog zagrevanja atmosfere usled uvećanja prirodnog efekta staklene bašte, i modifikujući energetski bilans atmosfere utiču na interakcije između atmosfere, hidrosfere i biosfere sa posledicama globalnih promena klime i podizanja nivoa mora.

Upravo objavljene informacije Svetske meteorološke organizacije o stanju globalne klime u 2006. godini, pokazuju da je prethodna 2006. godina bila šesta na listi 15 najtoplijih godina u periodu 1861–2006. godina, sa prosečnim pozitivnim odstupanjem od  +0,42 stepeni Celzijusa u odnosu na prosek za period  1961. do 1990. godina. Navedeni podaci pokazuju da je čak 12 najtoplijih godina u toku poslednjih 150 godina registrovano u periodu 1990–2006. godina,  upravo u periodu kada je registrovan i nagli porast antropogenih emisija gasova sa efektom staklene bašte, odnosno  nagli porast atmosferskih koncentracija tih gasova.

Na globalnom nivou, dvadeseti vek, poslednja decenija 20. veka i 1998. godina bili su najtopliji u toku poslednjeg milenijuma.  U pogledu trenda padavina registrovanom u toku 20. stoleća, postoje velike regionalne i lokalne  razlike. Tako na primer, u regionu Južne Evrope, kome pripada i naša zemlja, registrovan je pretežno trend smanjenja padavina.