Жели да буде аутомеханичар

Сенад има тринаест година. Лепо је васпитан ромски дечак, који каже да га тако мама научила, а тата му је увек говорио и сад понавља да никог не дира и нико њега неће дирати. Каже да до сада никада није имао невоља зато што је Ром.

Има тамну косу са коврџама и крупне црне очи. У школу иде редовно, воли математику јер му она лакше иде од српског језика, који мора добро да савлада да би могао да настави са школовањем.

– Мало по мало, савладаћу српски језик.

Живи код Богословије. Има шесторо браће и сестара. Он еј најстарији.

– Мама ме је родила када је имала петнаест година. Баш је била млада. И сад је млада. Под истим кровом, живи их деветоро. Немају воду, имају бунар из кога пумпом црпе воду.

У Свратишту, које ради двадесет и четири сата, даноноћно је неко од васпитача да прихвати децу улице и омогући им да се склоне од невоља које прати живот ових сиромашних малишана.

– Радим, како да не радим? – каже и додаје да пере прозоре аутомобила.

– Није увек лако бити стално на улици и чекати да возач каже да можеш да му опереш стакла. Није то велика зарада.

Две године је истом месту. Никада не иде сам, увек иде с браћом или другарима. Има возача који су како каже нервозни и одбију да им переш прозоре, али има и оних других.

– Никада нисам просио. Браћа и ја радимо „на брисачи”, а сестра проси. Шта ћемо када морамо. Мама и тата не раде. Тата сакупља картоне и стари папир, али је и то напорно и мало се заради. Мора да се живи од нечега.

У Свратиште воли да дође јер ту може да се окупа. Увек има топле воде и чисте одеће, а он воли да буде уредан.

Девојку нема, али симпатију има.

– Сад је распуст па се нећемо виђати. Лепо је када ти се неко свиђа.

Нема намеру да се, попут многих Рома, рано се ожени. То су, рече, учинили његови родитељи. Жели да заврши школу, да када порасте буде аутомеханичар или ако не то, да се запосли у Градској чистоћи. Иначе, мама је нешколована, тата има осам разреда. Мама је неписмена, тата писмен, а он жели да буде писмен и образованији од њих. Не замера то својим родитељима, већ жели да живи боље него сада.

– Важно је да имаш плату. Не можеш доживотно да будеш на улици и да переш шофершајбне. Замисли колико се више заради када опереш цела кола. То јеј посао – зрело размишља и прижељкује да једнога дана има праву кућу у којој ће да имати струју и воду, кухињу, купатило и лепо опремљене собе. И компјутер.

Иначе, у Свратишту деца чезну за компјутером, а немају га не зато што им не могу да набаве, већ због лоших инсталација. Док је Свратиште било у Дринчићевој улици имали су рачунар и игрице, а како га сада немају то сви, па и Сенад жале што се и компјутер није могао да усели у Крфску заједно с њима.

Снежана Прљевић

---------------------------------------------------

Деца све памте

Свој прилог можете да уплатите на жиро рачун:

205-127261-97 Комерцијална банка на име Центар за интеграцију младих са назнаком Политика;

СМС-ом на број 1019 (само за кориснике мтс мреже). Цена 25 динара (ПДВ укључен у цену).

Сва прикупљена средства намењена су одржавању и развоју пројекта „Свратиште за децу улице”