Немачка свађа због Турске

Мала забелешка из Брисела изазвала је политички потрес у Берлину. Вест да је ЕУ покренула дијалог с Турском о заштити животних намирница – једна од многобројних тема у преговорима о приближавању Анкаре ЕУ – изазвала је бурну реакцију једног од коалиционих партнера у влади Ангеле Меркел. Баварска Хришћанско-социјална унија (ЦСУ) одмах је затражила да се у коалицији коначно расправи турско питање.

„Не прихватамо да Брисел стално отвара нова поглавља у преговорима с Турском док немачка влада све то ћутке посматра“, изјавио је Манфред Вебер, потпредседник фракције европских народних (демохришћанских) странака у Европском парламенту.

Генерални секретар ЦСУ Александер Добринт огласио се на истој политичкој таласној дужини.

„Мора да се прекине пракса полутајних отварања нових поглавља у преговорима с Турском. Реч је о парламентарним темама и јавност не може бити искључена из тог процеса“, сматра Добринт.

На таласу овог незадовољства ЦСУ је поставила захтев да се међу коалиционим партнерима званично отвори ова, без сумње, веома шкакљива тема. За такву оцену постоје најмање два озбиљна разлога. Мањи партнер у влади Ангеле Меркел, Либерална партија, својевремено је отворено поручила да се залаже за улазак Турске у ЕУ. У коалиционом споразуму демохришћана и либерала на темељу којег је формирана садашња немачка влада уписано је компромисно решење које каже да ово питање међу партнерима „остаје отворено“. Управо ова формулација даје довољно маневарског простора и демохришћанима и либералима да по својој вољи „пливају“ у овој спољнополитичкој теми.

Почетком године немачки министар иностраних послова Гвидо Вестервеле посетио је Анкару. Том приликом Вестервеле је отворено подржао Турску на путу у Европску унију.

„Турска има право на поштене преговоре“, изјавио је тада Вестервеле охрабривши Анкару да настави спровођење реформи које су услов да напредује према чланству у ЕУ.

Такав наступ шефа немачке дипломатије изазвао је оштре реакције конзервативнијег дела демохришћанског блока. Посебно су гласни били представници ЦСУ поручивши Вестервелеу да нема овлашћења да Турској даје политичка обећања. Чуо се чак захтев да је обавеза немачког министра иностраних послова да пренесе поруку Анкари да од уласка Турске у Европску унију нема ништа.

Вестервеле је одговорио да није боравио у Турској „као туриста у кратким панталонама“ већ као министар иностраних послова и да „његова реч вреди“.

Постоји и други разлог због којег је турско питање, барем у овом тренутку, политичка тема која најмање треба канцеларки Ангели Меркел. Познато је да односи њене Хришћанскодемократске уније (ЦДУ) и либерала никако нису идеални па Меркеловој сада никако не треба отварање новог политичког „фронта“ – унутар демохришћанског блока. Већина у редовима и ЦДУ и ЦСУ је против уласка Турске у ЕУ, али постоје веома угледне личности, попут председника Спољнополитичког одбора Бундестага Рупрехта Поленца, које би радо виделе Анкару у европској породици.

Ангела Меркел би најрадије да игнорише ову тему, да се о њој што мање говори. У том смислу иницијатива ЦСУ сигурно се канцеларки уопште не допада. Разлог за њену уздржаност веома је практичан: коначно одлучивање о односу Немачке према уласку Турске у ЕУ неће бити на дневном реду у наредне две године – до краја њеног другог премијерског мандата. А после тога врући турски „кромпир“ може да заврши у рукама неког другог политичара у фотељи немачког канцелара.

Ж. Ракић