Времеплов

Када сам био дечак, пред Божић бака би ме слала код пекара Тренка са великим плехом у коме је лежало прасе. Срећом, било је покривено примерком „Борбе“, па тако на путу до Зеленог венца испред себе нисам морао да гледам ужасни призор мртве животиње. У то доба још нису постојали електрични шпорети, те се прасе о празницима носило приватним пекарима, којих је, опет, било јако мало, па је код њих требало имати дебелу везу да би те неко „примио“. Тренко би погледао наруџбину, строго упитао колико реш прасе треба да испадне и најзад ми пружио парче посебно нарезаног дрвета које се звало „рабош“. Друго, како бисмо се данас изразили, компатибилно парче рабоша остајало је код њега, забодено у прасе, и уколико би се наш део рабоша којим случајем изгубио (а то ми се, на бакин ужас, једном стварно и догодило) настајале су велике компликације праћене дуготрајним препиркама.

У то време нису постојале многе друге ствари, без којих млађи људи данас не могу да замисле свој живот. На пример, поморанџе. Прве, са отиснутим печатом ЈАFFA, појавиле су се тек када сам кренуо у школу. Остало јужно воће још касније. За посебне прилике добијали смо орахе, суве шљиве и смокве, а касно у јесен кестен-пире. Чоколада је представљала неку врсту реликвије. Не само да нису постојали кућни апарати као што су бојлер или машина за веш, него се није знало ни за детерџент. За прање рубља употребљавани су сапун и цеђ, што је у ствари био обични, мало прочишћени пепео помешан са содом.

Увече се слушао радио, ми млађи смо покушавали да „ухватимо“ Радио Луксембург.Плоче су стигле касније. Ја сам имао једну једину лонгплејку са Џули Ландон, веома погодну за „стискавац“. Телевизија се појавила тек крајем педесетих, почетком шездесетих. Наш сусед Радивоје Лола Ђукић је међу првима добио телевизор тако да му је кућа била пуна комшија који би навраћали баш у време емитовања чувене италијанске емисије „Студио уно“. Једини који је од почетка знао да се ради о превари био је Лолин отац, песник Трифун Ђукић, који апарат у дневној соби никада није удостојио ни најмањег погледа.

Посебну револуцију представљала је појава пластике. До тада су се фине ствари правиле од каучука, племенитих метала и – дрвета. Душеци на надувавање, лопте „за море“ или хула-хуп обручи куповани су за мале паре од немачких туриста на крају лета. Међу првима сам добио мантил „шушкавац“, са њим и пластичну капу, на чему су ми многи завидели. Било је то средином двадесетог столећа...

Већ поменута бака била је, међутим, рођена у деветнаестом веку, 1890. Била је веома напредних схватања, прва жена у Београду која се скијала и на себе обукла панталоне (због тога су за њом на улици викали: „Уааа!“), једина жена међу седам мушкараца у осмерцу веслачког клуба на Ади Циганлији, и слично. Али, она је по васпитању и усађеним вредностима била ипак особа деветнаестог века. Како сам са њoм целог детињства био веома близак, а она веровала да може да ме обогати искуствима и схватањима тог прохујалог времена, ја сам, богами, о деветнаестом веку доста тога упио.

Када је бака нестала наставио сам да стичем искуства двадесетог века. На талог деветнаестог сам ту и тамо наилазио, нарочито преко Кафке и Музила, али, природно, много више су ми значиле вредности доба у коме сам живео. Све сами драматични историјски догађаји, вртоглави развој нових технологија, професија којом сам се бавио, све је било толико снажно и припадало садашњици да је искуство које сам имао са деветнаестим веком почело сасвим да бледи.

О следећем, двадесет првом столећу нисам много размишљао. Као клинац, искрено, нисам веровао ни да ћу га доживети. Број од 53 године, колико сам израчунао да бих на почетку новог миленијума требало да навршим, изгледала ми је нереална. Сматрао сам да се старци у том добу обично припремају за „вечна ловишта”. Али, ево, прошло је већ десет година и ја све више осећам да припадам и двадесет првом веку. Иако на то нисам рачунао, сада ми се чини као да све још није завршено.

Разлог због кога све ово набрајам јесте чудан процес који се у последње време одиграва у мојој глави. Одједном сам почео да се веома живо присећам бакиног времена, спојио сам то са сопственим искуствима из двадесетог столећа и придодао томе прве утиске о новом добу. Тако сам стекао увид у природу људског живота у распону од малтене триста година. Учинило ми се да између садашњости и прошлости могу да начиним мост који није саздан искључиво од носталгичних успомена већ и од разумевања онога што називамо начином на који људи успевају да живе.

И не само то. И она далека прошлост, све оно што ми се одувек чинило недокучивим и непојмљивим, одједном не изгледа више тако удаљено и несхватљиво. С времена на време видим своје претке, људе који су ко зна када и како крчили стазу којом корачам и наговештавали нови пут којим ће се пробијати они који долазе. Изгледају ми познато и блиско. Привид? Можда. Али како бисмо да немамо илузије...

редитељ