У нашој историји нема логике

Једна од најупечатљивијих личности новије српске политичке историје, професор Драгољуб Мићуновић, 14. јула слави 80. рођендан. Осим што је рођен на дан пада Бастиље, животна и политичка епопеја председника Политичког савета Демократске странке доказ је да толика количина збивања и историје исписује најневероватније судбине. Мислио је да му је живот зацртан оног тренутка када је одведен на Голи оток и понекад о томе размишља, шетајући по Београду.

– Застанем пред неколико зграда и зачудим се што сам за њих везан, на различите начине. Рецимо, Палата „Србија”, како се сада зове некадашњи СИВ. Ја сам на радној акцији 1948. зидао њене темеље, сав озарен у изградњи светле будућности. Затим, она камена зграда МУП-а, на крају Улице кнеза Милоша, која је бомбардована 1999. године, обложена каменим, лепим плочама, увек ми је изазивала радозналост, увек када сам пролазио поред ње. Мислио сам коју ли сам од тих камених плоча баш ја исклесао на Голом отоку. Или Капетан-Мишино здање које је постало симбол једне побуне, с његовог сам балкона говорио 2. јуна увече, 1968. године, а студенти и народ на препуном тргу су клицали слободи уз понеки узвик: „Хоћемо изборе!”. То ми је донело губитак службе и нове прогоне. А онда сам после победе, 5. октобра, постао председник савезног парламента и обећао сам да ћемо у најкраћем року обновити делимично спаљену зграду Народне скупштине. Те зграде говоре о мени и о мојој биографији: у једној сам био омладински акцијаш, у другој робијаш, у трећој, бунтовник, а у четвртој, председник парламента – каже Драгољуб Мићуновић у интервјуу за „Политику”.

Ако сте на Филозофском факултету предавали историју социјалних и политичких теорија, а докторирали на логици друштвених истраживања, како бисте описали епоху у којој сте били политички учесник. Има ли било какве логике у ономе што нам се десило у последњих 60 година?

Те зграде ме подсећају да је живот непредвидив и да нема логике у нашој историји. У мом веку је било могуће да човек не мења адресу, живи у истој кући, све до данас, а да је при том живео у осам држава – од Краљевине Југославије, Недићевог протектората, свих Југославија и Србије. За људски идентитет то је превише. Али, да невоља буде већа, то нису биле само промене назива држава. Мењали су се читави економски и политички пореци, мењале су се вредности. И то су се мењале радикално. Од идиличних вредности које је проповедао самоуправни социјализам, до крајњег егоизма, огољене себичности и несолидарности био је кратак пут. То је велика невоља која нас је задесила. Људи верују само у овом тренутку, да сада и ту уграбе нешто од живота и иметка јер ко зна шта ће сутра бити. Ако ти тренутно добро иде, а сматраш да ће то потрајати две-три године, треба покушати да те оне обезбеде за наредних 40 година.

Мислите ли да је процес бурног стварања нових држава коначно завршен?

Да. Али Србија мора да нађе своје стабилно место у Европи. Сада имамо бар две препреке за једнодушно прихватање у ЕУ. То је завршна сарадња с Хагом, јер је мало превише да се један човек 15 година скрива, а друго је да се реши коначно питање Косова.

Када већ причамо о Косову, мислите ли да ће ЕУ ипак условљавати наш пријем признавањем Косова?

Ту постоје два одвојена питања. Једно је признавање Косова и то је суверено право сваке државе да једну творевину која себе назива државом призна или не призна. Не треба да имамо илузије да ће неки суд пресудити тако да државе немају права да признају кога хоће. Ми можемо одржати позицију да не признамо Косово. Биће можда неких благих притисака, али се томе можемо одупрети. Али тешко ћемо бранити позицију да немамо никакве контакте с Косовом и то је велики проблем. Ту постоје многа техничка питања, попут комуникација, слободног проласка робе, струје, трговине. Биће притисака да око тих питања комуницирамо с Косовом.

Дакле, нека врста техничке регионалне сарадње?

Да. Друга ствар је да ли нама толико смета таква сарадња и можемо ли дуго да останемо без икаквих контаката и сарадње? Мислим да не. Ми имамо тамо наше грађане, нама не може бити свеједно како живе. Постоје многа нерешена имовинска права и наша потраживања, а на то је Европа осетљива. Ту морамо да сарађујемо. Морамо заштитити споменике, они припадају човечанству као културно наслеђе. На крају, наш извоз на Косову је већи него у САД и Русију. Косово нема других јачих економских партнера у окружењу, оно је упућено на српску привреду. Наш интерес је да одржавамо наш трговински суфицит у региону, као и према Босни, Црној Гори, Македонији. Треба, наравно, прво да сачекамо препоруку МСП.

Причате ли то с председником Тадићу, с обзиром на то да сте и председник Политичког савета ДС-а?

Наравно, оно што мислим, ја то и кажем, наводећи аргументе. Увек сам био за реалистички приступ у државној политици. То сам говорио у парламенту и 1991. године и 1999. тако говорим и данас: одмеримо реално своје снаге у своје место у Европи и свету, осигурајмо својим грађанима пристојан живот и безбедност и историја ће то позитивно оценити.

Ви мислите да ће после мишљење СМП бити промењена државна политика према Косову?

Неће бити промењена што се тиче признања Косова, али морамо ући у нове разговоре. Не можемо ово стање да држимо залеђено за сва времена. Морамо да видимо шта да радимо. Јако је добро ово што ради Тадић, поправљајући односе са суседима. Треба нам добар комшилук. 

Били сте сведок и активни учесник епохе Титовог и Милошевићевог доба, а потом доба постмилошевићевих владара Коштунице, Ђинђића и Тадића. Ако сте Коштуници и Ђинђићу политички и духовни „отац”, председнику Тадићу сте, хајде да тако кажем, духовни стриц, с обзиром на ваше дугогодишње пријатељство са академиком Љубомиром Тадићем. Како бисте кроз њихове личности описали нашу новију историју?

Историјске личности је могуће оцењивати не само по ономе шта су урадиле, већ и шта су могле, а нису урадиле. Тито је могао да нас уведе у Европу, а одвео нас је у Азију и Африку. Уместо демократских стандарда увео је модел култа своје личности и тоталитаризам. Огромна инострана финансијска помоћ је проћердана.

Када сте оснивали ДС са својим пријатељима и истомишљеницима, да ли сте очекивали да ће Милошевић направити још веће грешке?

Не. Милошевић се показао жилавим због следећих околности. Док су остале државе, попут Пољске, Мађарске и Чешке, имале алиби да им је комунизам наметнуо СССР, ми у Југославији нисмо имали страног кривца за социјализам. Пошто нисмо имали никога споља, ми смо окривљавали једни друге. Сви су постали националисти, посвађали су се на 14. конгресу као обични шовинисти. Изјава Анте Марковића да држава не мора да се распадне ако се распада партија била је наивна када се зна да је та једна партија била једини политички фактор.

Да ли сте веровали да ће оснивањем ДС-а Србија вратити демократији и збацити Милошевића? И сачувати Југославију?

Надали смо се да је то могуће. Убеђивао сам Милошевића да је демократија број и процедура. Ми смо број имали, било нас је највише у Југославији, требало је само да прихватимо демократску процедуру и савезне изборе и постали бисмо прихваћене и тражене демократе у региону. Милошевић то није прихватао, падао је под утицај националистичке романтике. Он је био несрећна фигура. Због очувања власти, клизио је све више ка репресији и злочинима и то се завршило много трагичније него што се могло очекивати.

Ми смо, с друге стране, веровали да можемо да створимо врло брзо демократски поредак. Али ту је било разних нијанси, као израз политичких темперамената и радикализма различитих нивоа. На пример, Коштуница је био неко кога смо извукли као председничког кандидата јер је био најмање под паљбом Милошевићеве клеветничке пропаганде, а његов академски национализам је био прихватљивији да се одупре Милошевићевој кампањи. Али, Коштуница је показао инертност, одсуство храбрости за озбиљне реформе. Он је био за промене, али какве? Био је склонији рестаурацији него реформама. Висока доза традиционализма, некритичка идеализација прошлости, та политичка реституција која је наивно веровала да се може вратити историја уназад. 

А Ђинђић?

Он је био окренут реформама, био је модеран политичар.

Да ли је то показао када вас је заменио на челуДС-а? О тој смени се говорило као оцеубиству.

То није био лични сукоб, мада неки желе и желели су тако да га виде. Он ме није ни сменио ни победио, то је било нешто сасвим друго. Он је желео промену политике, пре свега у односу на Милошевића, ја сам имао други концепт, па је постојала опасност да се странка поцепа. Да бих то спречио, поднео сам оставку. Ђинђић је био уверен да се ДС може развијати само у сарадњи с Милошевићем. Ја сам сматрао обратно, да би за нас, на дужи рок, било погубно да се везујемо за Милошевића.

После тога извесно време нисте разговарали?

Разговарали смо, али ретко. Када се обновила интензивнија борба против Милошевића, били смо већ заједно у Савезу за промене и Коалицији Заједно, па смо наставили сарадњу.

Како сте се расправили?

Врло просто, позвао ме и рекао: „Хајде да разговарамо. Што је било, било је!” О свему томе смо касније мирно и дуго разговарали. На крају, поштено је рећи да је Ђинђић био ипак најзаслужнији политичар за победу над Милошевићевим режимом 2000. године.

На политичко сазревање Бориса Тадића сте такође имали велики утицај.

Он је дошао као посебан лик на чело ДС-а, храбро је рекао где је странка грешила, инсистирао је на уједињењу демократских партија: Демократски центар, велики део Грађанског савеза, „Отпор” и његовом победом на председничким изборима први пут је ДС добио председника државе, што је било значајно за све касније успехе странке. Тадић упорно тражи решења.

Александар Апостоловски