Када порастем бићу политичар

Сокобања – Био сам председник Србије. У ствари, председник наше групе у ђачком парламенту. Тражили смо да се организује фудбалска утакмица и успели смо. Србија је наравно победила. Играле су и девојчице.

– Значи кад порастеш бићеш...

– Преводилац, то ми се овде много допало. Кад се вратим кући пренећу другарима све шта сам овде научио, а нарочито шта значи реч дискриминација. Само морам прво да престанем да причам истовремено на руском, енглеском и немачком. Хоћу на факултет и да имам докторат. А касније планирам да идем у политичаре. Желим правду и да нема више дискриминације.

Овако нам прича дванаестогодишњи Ђорђе, који је током међународног кампа за децу из социјално угрожених средина донео одлуку чиме ће да се бави у животу. Током недељу дана, заједно са још седморо деце из Србије, махом из општине Алексинац, дружио се и учио са вршњацима из Бугарске, Румуније, Словачке, Чешке, Мађарске, Украјине и Аустрије.

Затекли смо их како заједно сликају и свирају на необичним инструментима, а касније су ђаци уз малу помоћ наставника спремали вечеру. Румуни су правили гулаш, а наши ђаци шопску салату.

– Сва деца долазе из социјално тешких ситуација. Имамо ону која су живела на улици, децу у чијим породицама је било насиља, ону из веома сиромашних породица, из маргинализованих група, попут Рома... Осим што су деца материјално збринута, њима је пружена и психолошка помоћ, а циљ нам је не само да не изгубе контакт са школом, већ и да побољшају успех. Примера ради, у нашим пројектима за ромску популацију, остајање у школи је 100 одсто – прича за „Политику” Фелицитас Филип из Аустрије. Камп су иначе организовали „Каритас” Србије и Црне Горе и „Ерсте фондација”, а у оквиру пројекта „Коменски фонд”.

Барбара Рејтерер додаје да су изабрана деца која никада пре нису била у иностранству, да су била стидљива само први дан и да је за одрасле било потпуно фасцинантно да виде како су малишани срушили осам језичких баријера за само један дан.

Наставници кажу да је највеће изненађење за децу представљало то што их неко третира с поштовањем, како одрасли, тако и њихови вршњаци, на шта нису навикли у својим школама и срединама. Франц Карл Прулер објашњава да је циљ да се људи с маргина уклопе у друштво, да деца уче једна од других и једни о другима, да се науче да траже своја права, али и да знају да имају дужност да заштите друге, да слушају друге и да говоре у име других...

Иштвану (12) и Моји (11) из Мађарске се Србија веома допала, а посебно што су стекли нове другове. Добри су ђаци, воле да иду у школу, а овде су, кажу, научили помало од сваког језика, да поштују правила и да свет може да буде лепше место уколико се деца заштите.

– Најважније је да будемо добри једни према другима – каже Дана (14) из Румуније. Она од свих предмета највише воли румунски језик, а планира да настави школовање како би помогла својим родитељима.

Ању (14) и Олгу (14) из Украјине смо затекли у живописним хаљинама розе и зелене боје. Кажу да се припремају за модну ревију која ће бити касније у току дана. Олга планира да буде глумица и види Париз, а Ања још није донела одлуку чиме ће да се бави.

Овде су питања личне природе забрањена, а деца су кроз игру, радионице и такмичења научила да изразе своје жеље и ставове.

Ђорђе с почетка текста обучен је у мајицу на којој је великим словима исписао да воли Партизан. Да ли је било симпатија, питамо га. „Јесте”, каже кроз смех, „али не смем да вам откријем”, одговара у стилу правог политичара.

Већина ученика је у сличним мајицама, ишкрабаних потписима другара из кампа и паролама попут „Деца имају право да...”

– Битно је да када се врате кућама уче и друге о ономе што су овде научили, да пренесу поруку да је могуће живети заједно с другим културама без проблема и без предрасуда. Ако деца науче тако да живе, то ће бити добра основа и за будући складан живот у Европи – каже на крају Барбара Рејтерер.

Сандра Гуцијан