Батајница у сузама

На Батајничком месном гробљу – мук и неверица. Ведро небо упадљиво је одударало од смркнутих лица и тмурне атмосфере. Око триста људи шапатом је ткало причу о животима трагично настрадалих, истичући у први план понеку лепу слику – као да су успомену на ове добре људе желели да сачувају од заборава. Да ли је био неисправан компјутер у ауто-дизалици, или је у питању био неки други квар за породице и пријатеље настрадалих радника више није важно.

Здравка Дрчу (52), Бранка Смиљанића (28) и Ђорђа Ушљебрку (53) на вечни починак испратили су њихови најближи, али и многобројни пријатељи који о настрадалим радницима казују само најбоље.

– Са Здравком Дрчом сам ишао у школу "Никица Поповић Бргуд" у Бјелини. – вели Ђуро Мркела. – Из Книна смо 1995. побегли у Србију пред операцијом "Олуја" и своје "место под сунцем" пронашли у Батајници. Здравко је, као и ја, у Србији радио на грађевинама – тамо где је било посла – објашњава Мркела и додаје да је Дрча био кровар, а да су остали настрадали били тесари. Наш саговорник казује да су се сви настрадали, осим најмлађег Смиљанића, грађевинским пословима бавили и пре рата у Задру; били су запослени у фирми "Бенковачки радник".

Добри и поштени људи су вредним радом стекли довољно новца како би себи саградили куће и својим породицама обезбедили нормалан живот. Бранко Смиљанић Цик је једини који је са мајком, оцем, бабом, дедом и сестром живео у избегличком насељу у Бановцима.

Бошко Калањ је био комшија Ђорђа Ушљебрка и у Задру, пре рата, али и после, у избеглиштву – у Батајници. Он каже:

– Ђорђа познајем веома дуго, тешко ми је због овога што се десило. Био је добар човек, имао је жену, две предивне ћерке; и кућу је почео да гради, али ето... – остао је без речи саговорник "Политике". Калањ је додао да не зна како је дошло до квара на дизалици која је у смрт послала његовог комшију и тројицу радника, али је истакао да су услови у којима радници на грађевинама обављају послове на веома ниском нивоу.

Петар Суботић, још једна жртва ове трагедије, у фирми "Елита коп" се запослио недељу дана пре трагедије. Иако је Суботић из Книна у Србију дошао бежећи пред офанзивом хрватских снага, настанио се у Београду, а не у Батајници као његове колеге. Он је у Бенковцима радио као инструктор у ауто школи, па је исти посао обављао и у Београду. С обзиром на то да је недавно добио отказ у ауто-школи, запослио се код свог земљака у фирми "Елита коп".

Здравка Дрчу на вечни починак испратила је поворка чије су чело красили достојанствени гримизноцрвени барјаци са златним крстовима. На њеном зачељу, погнутих глава, корачала су шесторица радника одевена у одела фирме "Елита коп".