Отпад на извору

"Вода из јавних комуналних система се редовно контролише, тако да се може закључити да становници великих градова, као и оних који се водом снабдевају из система Рзав, једног од највећих система за водоснабдевање у нас, пију воду доброг квалитета", каже за "Политику" инжењер Института за водопривреду "Јарослав Черни" Зоран Марјановић. Овај водоводни систем повезује општине Чачак, Пожега, Горњи Милановац, Ариље и Лучани.

Што се тиче јавног водоснабдевања у Србији, Марјановић указује да је најтежа ситуација у Војводини и насељима који користе воду из дубоких бунара, јер је то природна вода чији састав није у складу са важећим правилником по питању органских материја, понајпре арсена. Али, то је вода коју људи пију већ годинама, значи није отровна, бактериолошки је исправна, али не одговара стандардима.

Око Зрењанина постоје довољне количине подземних вода на дубини која гарантује заштиту од спољашњег загађења. Проблем је у томе што је она стара чак 15.000 до 20.000 година и природно је загађена, пуна је арсена. У северном Банату ни такве воде нема довољно. Рецимо, да Кикинда добије најсавременије уређаје за одстрањивање материја које оптерећују воду воду из дубоких бунара, попут арсена – не би имали шта да пречисте.

Забране се не поштују

Да би Поморавље и Војводина имали воду без нитрита и арсена потребни су савремени уређаји за њихово одстрањивање из воде, каже Марјановић. Он истиче да су таква постројења скупа и за садa се не размишља о њиховој куповини, јер нема довољно новца, иако су ове две регије у Србији у тешкој ситуацији. Речно корито Мораве из кога се захвата вода загађено је нитритима, који потичу делом из домаћинстава и насеља без канализационе мреже, а делом са пољопривредног земљишта. У овој регији нема природног пропусног слоја глине који штити подземне воде, па се оне изузетно лако загађују.

Учестала изградња монтажних металних контејнера и постављање камп приколица тик уз обалу озбиљно могу да наруше еко систем Гружанског језера и доведу у питање квалитет воде за пиће, показале су стручне анализе. Око језера постоје три зоне санитарне заштите. Прва је појас око бране, друга којом је заштићена комплетна запремина језера, док је трећом зоном заштићен читав слив реке Груже. На овом заштитном појасу изричито је забрањена градња и обрада земље хемијским средствима, јер се тиме угрожава квалитет воде. Међутим, ове забране се не поштују .

У крагујевачком Јавно-комуналном предузећу тврде да је вода бактериолошки и хемијски исправна за пиће, али уколико се настави овај темпо изградње у близини језера квалитет воде може да буде угрожен.

Проблем заштите изворишта питке воде све је озбиљнији, попут Лознице где су у самој зони изворишта почела да ничу дивља насеља. Како упозорава инжењер Марјановић, мора се под хитно строго регулисати заштита изворишта питке воде док је имамо. Преузимање заштите неког извора за водоснабдевање веома је сложен и одговоран посао тако да свака импровизација одређивања зоне санитарне заштите може нанети велике штете.

Позајмили од потомака

– На многим извориштима воде налазе се депоније отпада. А сваки отпад пре или касније доспева до подземних вода, загађујући је. То је дуготрајан и за људско око невидљив процес. Србија ће пре или касније осетити последице овакве небриге за отпад. Бројни извори биће загађени, можда не сада, али сигурно за коју годину – каже Марјановић. Ако будемо више загађивали воду, то ћемо морати више да улажемо у њено чишћење, а то кошта. Што је више загађујемо, она ће бити скупља.

Крушевац има квалитетну воду, он се снабдева из акумулације Ћелије. Али, изнад акумулације налазе се сеоска насеља Брус и Блаце која избацују отпадне воде и угрожавају акумулацију. Прошле године су се појавиле неке алге. Загађивач је откривен и ако се он не одстрани квалитет воде би ускоро могао да буде доведен у питање, наглашава Марјановић.

Како закључује овај инжењер, морају се пооштрити казнене мере за загађиваче. У сваком случају морају се променити навике и однос према води. То пре свега значи успостављање познате еколошке максиме да "ово што имамо нисмо наследили од предака, већ смо само позајмили од потомака". Колико ћемо воде имати не зависи од природе, већ од нас.

Како тврди овај инжењер, велики проблем су сеоска насеља са сопственим каптажама које нико не контролише. У највећем броју дубоких сеоских бунара вода је хемијски и бактериолошки неисправна. Сељаци ретко доносе узорке воде на анализе које се плаћају, тако да они воду пију на сопствени ризик.

У Србији постоје постројења за пречишћавање око десет одсто укупне количине отпадних вода од којих већи део њих није у функцији. Само у Београду има од 26 до 28 излива канализација у Саву која се уопште не пречишћава. Како каже инжењер Марјановић, то се у најскоријем року мора променити или ће нам отпадне воде угрозити оне чисте.